Црвени аутомобил, сцена 12 | ВРЕМЕ: петак, 23. август 1957. | МЕСТО: испод Бранковог моста, уз Саву, близу угла ул. Карађорђева и ул. Браће Крсмановић, Београд

Нови Београд

Прошло је већ скоро тринаест година од када је 20. октобра 1944. године Павле поносно умарширао у Београд као борац Двадесет прве ударне српске дивизије Народноослободилачке војске Југославије. Још увек се јасно сећао како је дрхтао и борио се да задржи сузе док је корачао слободним Београдом, истовремено пијан од одушевљења и обузет неизмерним страхом јер је знао да је са ослобођењем дошао час када ће морати да се суочи са својим најгорим стрепњама: да ли је ико од његових најмилијих преживео?

Недуго затим обишао је добро познате улице и куцао на врата свог стана и станова својих рођака. Нешто је чуо од комшија, нешто од других сведока, нешто од ретких преживелих Јевреја, и тако сазнао оно што је већ одавно слутио: његов отац Јулије и стриц Рихард су стрељани у Јабуци код Панчева, а остали су завршили на Сајмишту, у страшној душегупци. Павле је био тај који је Државној комисији за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача пријавио смрт дванаест чланова своје шире фамилије, јер није било никог другог ко је могао то да учини за њих.

Преживети рат није било лако, али Павлу је и мир био тежак. Трудио се да пронађе смисао у огромној пустоши коју је толика смрт оставила у његовој души. Зашто сви они, зашто не ја? Где је правда? Где је био Бог? Како сви ови људи око мене ходају, дишу и живе, како то да сви заједно не вриштимо од ужаса пред овим непрегледним морем неправде и бесмислене смрти? Сваки нови дан му је био изазов, сваки корак је био борба. Али време је пролазило, неумитно и незаинтересовано, и Павле је постепено пронашао начин да фокусира на дневне рутине и настави да живи. Пронашао је мотивацију у студијама на Учитељској школи у Београду, и у идеји да живот посвети образовању деце.
– Деца ће бити бољи људи од нас! – говорио би Павле.

Након завршетка школовања Павле се запослио као наставник историје и географије у Трећој београдској гимназији.
И тако је прошло тринаест година од ослобођења, када је Павле у зборници на великом одмору сасвим случајно чуо једног колегу наставника да помиње младог инжењера Богдана Живковића.
– Богдан! – повикао је Павле, уплашивши остале наставнике у зборници својом изненадном и бучном реакцијом. Павле се тада по први пут од рата сетио малог Богдана, Александровог најбољег другара из разреда. И као да је открио неког свог најрођенијег, Павле се озарио срећом. Одмах се детаљно распитао о Богдану. Недуго затим Павле му је послао кратко писмо, и ускоро су се договорили да се сретну.

***

Од тог леденог децембарског дана када је Александар отишао у колони београдских Јевреја преко понтонског моста путем друге стране Саве, Богдан је целог живота осећао неми и тупи бол у стомаку а један ледени црв је остао да му ровари по души. После рата су га родитељи чак водили код доктора бринући се да није, не дај Боже, нешто озбиљно. Али доктор је рекао да је то само последица лоше исхране за време рата, и да само треба лепо да једе па ће све бити у реду. Али некако, никада више није било у реду.

Рат се већ одавно био завршио, а Богдан се редовно враћао на обалу поред порушеног Моста краља Александра и гледао на другу страну реке, пут Сајмишта. Кад год би стајао баш на том месту, тупи бол у стомаку је био најјачи, и Богдан га је ослушкивао као да у њему тражи одговоре. У њему су се још увек мешали осећаји гриже савести, сећање на страх, бес и немоћ. Знао је да, као мали дечак, није могао помоћи Александру тог кобног дана, али је истовремено знао да је неко требало да му помогне – а није. Богдан би тако стајао и чекао, као да ће му неко викнути са друге, Александрове стране Саве, и махнути, овде сам, овде сам! Управо ту, док је посматрао остатке порушеног моста и његове стубове као крезаве зубе, Богдан је схватио да треба да направи нови мост, и тако споји ову ”своју ” са Александровом обалом.

Када је завршио Грађевински факултет 1952. године, Богдан је тражио и добио посао у предузећу ”Мостпројект” основаном те године управо са задатком да изгради нови мост преко Саве на месту старог Моста краља Александра. Мост су градили следеће четири године, заједно са немачким колегама. С једне стране Богдану је јако сметало да су Немци умешани у градњу ”његовог моста”, али негде је мислио да је праведно да и они учествују у поправљању оног што су иза себе оставили.

Тако је 1956. године завршен и у промет пуштен нови мост преко Саве, у чијем пројектовању је учествовао и млади, изузетно вредни и мотивисани инжењер Богдан Живковић, због чега је испред колектива и посебно похваљен. Након завршетка радова на Савском мосту, ”Мостпројект” је трансформисан у Градску дирекцију за пројектовање мостова. Годину дана касније, баш ту, док је Богдан седео у својој канцеларији над новим нацртима, колега му је донео Павлово писмо.

***

Богдан и Павле су се срели у петак, 23. августа 1957. Богдану је некако било сасвим логично да предложи да се нађу на обали испод новог моста, на месту где је последњи пут видео Александра.

Павле је био веома узбуђен када је угледао високог младог момка са наочарима који је чекао на договореном месту.
– Богдане, дете, Господе колики си! – узвикнуо је Павле стискајући Богданову руку, – Па како си, како живиш? –
– Чика-Павле, – насмејао се Богдан – још увек имате тај чуперак!-
Онда су ћутали пар минута и гледали преко реке.
– Ту сам га видео последњи пут, – проговорио је Богдан тихо.
Павле је немо гледао преко реке и климао главом.
– Тата…- зачуо се тада гласић иза њих. Павле се окренуо и угледао дечачића од својих 5 година поред Богдана.
– Чика-Павле, ово је мој син, довео сам га да се упознате. –
– Опа, мазал тов момчино, па нисам знао… – замуцну Павле изненађен.
– Александре, пружи руку чика-Павлу, – рече Богдан нежно дечаку.
– Александар..? – застаде Павле и погледа Богдана упитно право у очи.
– Да, чика-Павле, по нашем Александру. –

Павле је остао као окамењен, немоћан да се покрене, само му је задрхтала доња усна а једна суза му се откину и скотрља низ образ. Мали Александар, осетивши да је чика-Павлу тешко, приђе му и узе га за руку. Павле је осетио топлу дечју руку у својој руци, и остао тако укочен, загледан преко реке, не усуђујући се да погледа ниже у дечака.

– Чика-Павле, да ли сте чули да је данас отворен нови Београдски сајам? – упита Богдан да разбије тишину.
– Чуо сам, тамо је ниже, на београдској страни Саве. – једва видно показа Павле главом узводно.
– Нови Београд се гради са друге стране реке. Биће то диван, нови свет. – као за себе говорио је Богдан.

Након неколико дугих тренутака, Павле се одважио да боље погледа дечака који га је држао за руку. Тада примети црвени аутомобил у дечаковој руци.
– Да ли је то… Да ли је могуће да је то Александров аутић? – прошапта Павле.
– Да, мој је! – одговори дечак весело.

КРАЈ

Прочитано

Локација:

Историјске фотографије и други материјали

© Terraforming 2016
www.terraforming.org

Текст и сценарио: Мишко Станишић
Илустрације: Силва Вујовић
Истраживач и консултант: др Чедомила Маринковић