Црвени аутомобил, сцена 3 | ВРЕМЕ: недеља, 12. мај 1940. | МЕСТО: некада Космајска, данас ул. Маршала Бирјузова 19, синагога Сукат Шалом, Београд

Бар мицва

– Његово Величанствo Александар I, краља Срба, Хрвата и Словенаца из народне династије Карађорђевића на дан 15. јуна 1924. године, 13. сивана 5684. полаже камен темељац зграде Српско-јеврејске црквене општине Ешкенаског обреда у Београду. – поновио је Александар.
– Тако је, – рече стриц Јулије, – и онда су ту повељу потписали краљ Александар и краљица Марија и положили у темеље синагоге! –
– Краљ и краљица су положили повељу у темеље? Лопатом? – широм рашири очи Александар.
– Ма не,- насмеја се стриц Јулије, – то лопатама су радили радници, а краљ и краљица су потписали повељу и тиме благословили да се у Београду има изградити Ашкенаска синагога, а у оквиру синагоге и школа, канцеларије, микве, гимнастичка сала и станови за намештенике Српско-јеврејске црквене општине ашкенаског обреда. –
– И зато ви станујете у стану у синагоги, јер ви сте намештеници? –
– Тако је, габај је намештеник у синагоги и ми станујемо ту у стану. – стрпљиво је одговарао стриц Јулије.
– Да ли је онда и Павле намештеник? И он станује у синагоги? – питао је даље Александар.
– Ма не, – смејао се Јулије, – Павле станује у синагоги јер је мој син. И стрина тако станује ту јер је моја жена. Па нормално је да породица живи заједно у стану. И ти живиш са својим оцем, мајком и Селмом, зар не? – ширио је руке стриц објашњавајући.
– Па јесте, – замишљено је одговорио Александар. – А хоће ли и Павле бити габај једног дана? –
– Сумњам. Њега то не занима много. – одрично је климао стриц Јулије,- Он је више за неке земаљске послове. Знаш и сам да сада помаже у радњи код Мике Алтараса и штеди новац јер жели иде на високе школе. Хтео је у Праг, тамо је студирао и наш рођак Соломон. Али у Праг се више не може. Сада размишља о Швајцарској. –
– Земаљски послови..? – понови Александар,- Као када се сади кромпир? – покушавао је да разуме.
– Ма не, – опет се смејао стриц Јулије, – Павла занимају науке, као математика, или механика, овоземаљска знања, а ја сам увек био више за духовне науке, да учим Тору и разумем свет кроз Божије учење. –
– Ти си као рабин? – питао је дечак даље.
– Па, нисам ја рабин, Игњат Шланг је рабин, – показа главом стриц Јулије према рабину ниже у дворишту, – а ја помажем у свему око службе и око синагоге. Све практичне ствари, шта год треба. То ради габај. –

Александар је посматрао рабина Шланга са врха степеница испред десног улаза у зграду синагоге. Рабин је шеткао од једне до друге групе гостију и разговарао са свима по пар минута. Онако свечано обучен у своју одору и са том сребрном великом брадом, изгледао је Александру као неки мудрац из старих прича о Мојсију и Јошуи. Широко, каменом поплочано двориште пресијавало се разнобојним одбљесцима шарених витража прозора синагоге, окупано мајским сунцем.

Данас је био свечани дан – Моша и Јаков су навршили тринаест година и заједно су имали бар мицву. ”Младе особе стичу права, али и обавезе које припадају одраслима, и постају одговорни за своје одлуке и поступке”, сећао се Александар како му је отац први пут објаснио шта је бар мицва. Моша и Јаков су се фотографисали испред зида, близу капије, са лепим белим талитима око врата. Били су мало нервозни, али поносни и срећни. Како не би били срећни, мислио је Александар и с нестрпљењем маштао како ће и он једног дана тако дочекати своју бар мицву. Није био сасвим сигуран шта ће се тачно променити након тога у његовом животу, али пошто ће га сматрати одраслим, надао се да ће моћи да намешта косу као Павле а да мајка неће смети то да му брани. То му се чинило као доста добар почетак одраслог живота. Погледом је потражио Павла по дворишту. Ено га! Стајао је са стрином, својом мајком. Александар је са добоким уздахом резигнирано закључио како је Павлова тамна свиленкаста кипа тако елегантна, док је његова бела, плетена тако дечија.

Стриц Јулије је сишао низ степенице у двориште синагоге, па је и Александар доскакутао за њим међу госте. Насмејани и поносни Мошини и Јаковљеви родитељи примали су управо честитке од Александровог оца и мајке.
– Мазал тов, мазал тов! –
– Колико је Селма порасла! – чучнула је Мошина мајка испред Селме, ухватила је нежно за рамена, и гледала у очи климајући главом као да се чуди и не верује. Селма се смешкала и трептала.
– Дођи, честитај Александре. – добаци му отац. Александар је врховима прстију проверио да ли му је кипа добро намештена на глави, да му не стоји ”нахерена, као да је неки циркусант”, како је једном Богданова мајка опоменула Богдана када му је школска капа стајала накриво.
– Мазал тов! – пружао је Александар редом свима руку.

Размишљао је како је чудно што им је Моша рођак, а Јаков није, а са друге стране Моша и Јаков су један другом били рођаци. То је све јако компликовано са тим родбинским везама, мислио је Александар. А опет, нема то ни много везе – ето на пример Богдан, Богдан ми није род, али ми је скоро најближи! Само су ми мајка и отац, и Селма, ближи јер смо ми породица. И Павле.

Пролазници су наилазили Космајском улицом, корачајући лагано, уживајући у недељном сунцу. Неки би застали и насмешили се Моши и Јакову, неки би махнули ”мазал тов!”, а неки су гледали своја посла или ваљда били замишљени па нису ни примећивали свечаност у дворишту синагоге.

Мувајући се међу гостима у дворишту, у вреви смеха и радости, Александар је на једном месту осетио да гласови имају један другачији, пригушен и забринут тон. Помињао се рат. ”Рат је зло које у човеку пробуди животињу” – препознао је Александар глас стрица Јулија. Неопажено је пришао да чује боље.
– Неће то доћи код нас у Југославију, нека се само наша земља држи по страни… – говорио је женски глас. Неки други мушки глас је узвраћао:
– Али видели сте сада у Пољској, и пре пар година у Немачкој шта је било… – онда се глас утиша, – Kristallnacht… то је страшно, погроми опет! Па Anschluß Österreichs! Нечувено! –
– Кажу да то није у вези са Јеврејима, него против комуниста. То су комунисте затварали, а не нас. Тако сам чула. –
– Ја мислим неће Хитлер дуго. – узвратио је трећи глас, – Немци су бре културан народ господо, није то као код нас, њима је ред најважнији и да се поштено ради! –
– Ја се бринем, ипак. Па видите да у Београд стижу избеглице из Беча. Из Бее-е-еча, господо! – један глас је храпаво шапутао изобличујући то ”е”, ваљда да нагласи како је Беч неко веома посебно место, мислио је Александар.
– Ма какве избеглице? – забринуто ће један женски глас.
– Бечки Јевреји, драга моја. – настави други женски глас, – Беже пут Палестине. Био је један из Беча код Демајових, за Шабат. Кажу да је страшно било када су дошли хитлеровци. Страшно! –
– Не будите наивни, може то и нама да се деси! Видећете! И ови наши се плаше Хитлера па већ играју како он свира! –
– А шта свира Хитлер? – оте се Александару, на шта се сви исправише изненађено и ућуташе, па прснуше у смех.
– Иди играј се тамо даље са децом! – помилова га стриц Јулије и гурну нежно у правцу Моше и Јакова.

Али Моша и Јаков нису више деца, помисли Александар.

Прочитано

Локација:

Објашњења и мање познати појмови из јеврејске културе и традиције

Бар мицва

Бар мицва – јеврејско верско пунолетство. Када напуне 13 година јеврејски дечаци постају пунолетни – одговорни за своје поступке и у оквиру заједнице их сматрају равноправним члановима. На тај дан се дечаци први пут позивају да читају Тору и од тог дана надаље се рачунају у мињан – број од 10 пунолетних Јевреја који су неопходни како би се целокупна служба одржала. Овај обред донекле постоји и за девојчице, зове се бат мицва и врши се када девојчица напуни 12 година.

Синагога

Синагога – (од гр. συναγογε „скупштина, окупљање“ – хеб. Beit Knesset (בית כנסת) „кућа окупљања”) простор у коме се, у Јудаизму, одвија молитва а који се, изван службе, може користити и за концерте, предавања и друге врсте окупљања.

”Ешкенаски обред” / Ешкенази

”Ешкенаски обред” / Ешкенази – Данас је уобичајено да се каже Ашкенази. Ашкенази су Јевреји који су се населили у Централној и Источној Европи и Русији и чији је матерњи језик јидиш – врста измењеног немачког са хебрејским и словенским  речима. Ашкенази су познати по неговању хумора и специфичне музике која се зове клезмер. Ашкенаска служба се разликује од сефардске не само по језику који се користи већ и по мелодијама. Осим Ашкеназа, друга велика група Јевреја су Сефарди, који су на Балкан стигли из Шпаније. Матерњи језик сефардских Јевреја звао се ладино. И Сефарди и Ашкенази су у Србији говорили српски језик.

13. сиван 5684.

13. сиван 5684. – 15. Јун 1924. датум постављања камена темељца за ашкенаску синагогу Сукат Шалом у Београду. Јевреји рачунају време по јеврејском календару. Месеци у години имају следеће називе: Тишри, Хешван, Кислев, Тевет, Шеват, Адар, Нисан, Ијар, Сиван, Тамуз и Елул. 2017. година је по јеврејском календару 5777.

Микве

Микве – (хеб. מִקְוֶה / מקווה) – ритуално купатило. Великом броју обреда у јудаизму претходи потапање у воду у ритуалном купатилу. Микве се гради према строго утврђеним правилима и осим стајаће воде, обавезно мора да има и „живу воду“ тј. кишницу или неки слободни водени ток. У микве се не потапају само људи већ – уочи одређених празника, нпр. Песаха – и посуђе како би се прочистило.

...школа, канцеларије, микве, гимнастичка сала и станови

”…синагога, а у оквиру које су и школа, канцеларије, микве, гимнастичка сала и станови…”   Због строгих прописао о Шабату, током кога је велики део радњи забрањен као што су вожња, преношење ствари чак и претерано кретање уобичајено је да се станови за рабина, габаја и кантора – дакле за све оне који су неопходни за службу – налази у истој згради. Из верских разлога се у оквиру синагоге налази и ритуално купатило – микве, а из практичних разлога и школа (учење је дозвољено на Шабат), друштвене просторије и канцеларија.

Габај

Габај – особа које помаже рабину током службе а може имати и друга, административна задужења у синагоги.

Рабин

Рабин – код Јевреја, учитељ Торе. У синагоги најчешће рабин води службу, стара се о спровођењу свих ритуалних закона и организује разне врсте учења.

Талит

Талит – молитвени шал беле боје са плавим или црним пругама који се огрће преко одеће током службе. Дечаци га на поклон добијају после обреда бар мицва.

Кипа

Кипа – обредна капица коју Јевреји носе током службе и на гробљу, ортодоксни Јевреји и све време. Има функцију да човека стално подсећа на присуство бога.

Мазал тов

Мазал тов – израз којим се жели добра срећа.

Шабат

Шабат – субота, седми дан, дан одмора, највећи празник у Јудаизму током кога престаје физички рад и кретивни рад и пословна активност. Почиње пре заласка сунца у петак и траје до након заласка сунца у суботу. Према првој књизи Мојсијевој, која се зове и Постанак, Господ је свет створи за шест дана и затим се седми дан одмарао. За Јевреје који живе строго по прописима Јудаизма овог дана је било какав рад најстроже забрањен: паљење ватре (у модерно време чак паљење сијалица, позивање лифта, гледање телевизије, фотографисање, чак и пролажење крај врата која се сама отварају), ношење, плаћање и писање (читање је дозвољено). Чак је и ходање ограничено. Прописи у вези са Шабатом су нарочито строги и јако комплексни и потребно је пар година учења како би се правилно савладали. Прописи за Шабат се могу прекршити како би се спасио живот или помогло неком у невољи.

”...беже пут Палестине”

”…беже пут Палестине” Палестина, тј. Израел, је историјска постојбина Јевреја који су се у њој населили након изласка из Египта негде у 13 в.п.н.е. Тада се звала Канан. У њој су Јевреји основали своју прву државу и изградили два храма. Након рушења Другог храма, 70. г.н.е. од стране Римљана, Јевреји су протерани из своје прапостојбине и нашли су се у галуту – дијаспори, расути свуда по Европи и свету. Како би избрисали сећање на Јевреје и њихову земљу, Израел, Римљани су увели назив Палестина. До 1918. године била је део Османске империје. Пре Другог светског рата је ова територија била под Британском управом. Још од краја 19. века Јевреји из Европе и Америке одлазе у Палестину, која је у то доба слабо насељена, углавном пустињска земља, откупљују земљу од арапских велепоседника и почињу да је наводњавају и обрађују те тако стварају прва урбана насеља и градове. Након формирања државе Израел, 14. маја 1948. године Јевреји су били у прилици да се, након скоро 2000 година поново врате у своју земљу и назову је оригиналним именом.

Сукат Шалом

Сукат Шалом – Значи “колиба мира”. Данас једина активна синагога у Београду се зове Сукат Шалом.

Историјске фотографије и други материјали

© Terraforming 2016
www.terraforming.org

Текст и сценарио: Мишко Станишић
Илустрације: Силва Вујовић
Истраживач и консултант: др Чедомила Маринковић