Црвени аутомобил, сцена 1 | ВРЕМЕ: Недеља 3. септембар 1939. | МЕСТО: ул. Париска, Калемагдан, Београд

Дан на тркама

Тог дана над Београдом је освануо предиван летњи дан. Александар је узбуђен – данас се у Београду одржава велика ауто трка на стази око Калемегдана! Са својим најбољим другаром из разреда, Богданом, о овој трци је разговарао већ недељама. Александров отац Рихард је одржао обећање да ће их обојицу повести на трке, па су на трибине преко пута Француске амбасаде стигли још рано ујутро. Спремни да на тркама проведу цели дан понели су корпу са храном.

Са њима је био и Павле, Александров брат од стрица. Дечак је јако волео Павла. Павле је био десетак година старији, и Александру је био велики узор. Кришом је покушавао да намести раздељак на исти начин како је то Павле радио, тако да му један прамен мало падне на чело. Пошто га је мама увек детаљно зачешљавала да буде “уредан”, Александар је тај Павлов прамен доживљавао као веома значајан доказ зрелости и независности. “Када будем одрастао носићу косу како ја желим!” мислио је у себи.

Али тог дана све је било посвећено тркама. Богдан и Александар су већ раније истражили све што су могли да пронађу о возачима и аутомобилима. “У Београду су чак четири првака света!” са узбуђењем је понављао Богдан. Александар и Богдан су дуго расправљали о томе који је болид најбољи: Бугати или Мерцедес? На крају су питали Павла, чије мишљење су дечаци свакако највише ценили. Павле је рекао “Мерцедес, јер то је немачки аутомобил”, али није имао времена да поближе објасни јер му је глас заглушила граја публике – трка је почела!

Када је иза окуке изјурио прелепи црвени Мерцедес Бенц обојица су се сложили да је то без премца најбољи аутомобили на свету. „Мерцедес Бенц W-154 М163“, једва је од узбуђења изговорио Богдан. “Оче, могу ли да видим Мерцедес из близине?” Кроз опори мирис бензина и нагорених гума, галаму узбуђене публике, буку мотора и шкрипу точкова, отац је Александру довикнуо да ће свакако ићи да посете сајам, па ће тада прегледати све најновије Мерцедес моделе.

Некако свечано свесни да ће се овог прелепог дана сећати целог живота, након завршетка трке када су се гледаоци већ увелико разишли, Александар и Богдан су остали још дуго загледани у златно септембарско небо далеко преко Саве, и још даље, докле само дечији погледи могу допрети.

Прочитано