Ципеле за трчање – сцена 13 – Последња трка (Душегупка)

Док му је немачки војник давао бомбоне при уласку у аутобус, Томислав је у себи покушао да осети неку врсту радости, сличну оној коју је осећао када му је стриц Јован пружио “Књигу о спорту”, али није успео. Највише је осећао умор, и непријатну бригу јер је слутио да мајка није говорила истину када је рекла “Све ће бити у реду, одвешће нас на боље место.” Њен глас је био замагљен злокобним мислима, као јеком немог крика, а Томислав је то непогрешиво могао да осети. Мајка га је чврсто пригрлила уз себе с једне, а Сару са друге стране, док су седели на дрвеној клупи, стискајући се међу много других људи који су се нагурали у камион. Томислав је седео на последњем месту са леве стране. Осетио је мирис мајчиног капута када је провукла своју руку између његове главе и зида аутобуса да не буде притиснут уз хладан лим. Томислав је напипао Сарин длан и чврсто га стиснуо у свој. Сара је дрхтала. Људи су углавном ћутали. Неко је напред рекао “Хвала Богу да нас шаљу даље, на Сајмишту је било ужасно!” Други глас је одговорио: “Мој Давид ће се толико обрадовати кад нас види! Толико се бринем за њега, има слаба плућа, он није за тежак рад. Али снаћићемо се некако само да смо заједно.” Врата су се гласно затворила и настао је потпуни мрак. Са мраком је у трену замукао и сваки глас у аутобусу. Напољу се чуло још неко клепетање и стругање метала о метал као када нека полуга клизне и упадне у своје место. Тада је забрундао мотор, прво неколико дугих тренутака кашљући лењо дубоким гласом као да се буди нека успавана животиња, а онда у прецизном такту машине која незаинтересовано понавља једно те исто паф-паф, паф-паф.

У тренутку када су нагло кренули сви су се заљуљали на својим седиштима, сударајући се са сапутницима и зидовима. “Хеј пази бре!” узвикнули су многи гласови у мраку. Онда су тела већ почела да хватају ритам љуљања и поскакивања, осећајући како се крећу напред. Томислав није могао ни да се помери стиснут уз мајчино тело, њену руку и зид. Осећао је само како му Сара повремено, у такту са скакањем и дрмањем јаче стишће руку. Подлога по којој су се возили је постала другачија, равнија. Метални звук се у такту понављао сваких пар метара даље – кланг, кланг, кланг. “Прелазимо понтонски мост” рекао је неко. Томислав је чврсто стиснуо капке, иако су били у мраку. Знао је да су над реком. Замишљао је да су на броду и да путују негде далеко, мама, тата, Сара и он. Да је сунчан дан и да су сви срећни док посматрају плаво-зелене таласе са прамца.

Још већи тресак и неколико јаука уздрмали су аутобус који се успињао узбрдо, па онда опет исправио – баш као животиња која је изашла из воде на обалу. Онда су возили још једно краће време, и – стали. Јасно се чуло да су се отворила и поново залупила врата возача. Гласови напољу су говорили немачки. “Шта кажу?” упита неко. “Зашто смо стали?” из друге стране мрака запитао је други глас. “Ама ћутите, да чујем шта говоре, не чујем”, љутито је довикнуо неко трећи. Још једном се за кратко чуло неко стругање и лупетање метала, затим су се врата возача поново залупила, и аутобус је опет кренуо. Међу путницима као да је сама тишина ослушкивала и покушавала да дешифрује шта се то напољу дешава.

За само неколико секунди страшан смрад издувних гасова аутобуса почео је да испуњава мрак унутрашњости аутобуса. Неко је викнуо “Хеј шта је ово?” а други су почели гласно да кашљу. Настало је комешање, многи су покушали да устану, али су падали једни по другима губећи равнотежу у вожњи док је мноштво руку почеле да лупа по лименим зидовима. “Хеј станите, станите, чекајте” викали су гласови. Зачуо се плач и вриска. Неко је повраћао. Томислав је јасно разазнавао гласове одраслих жена које плачу од гласова деце. Ни мајка ни Сара се нису чуле. Сара је само снажније стискала Томиславову руку, а мајка је била потпуно нема и непомична. Аутобус је ишао даље и даље а тела су се љуљала у ритму мотора-животиње, вриске мноштва гласова и такта лупања дланова о лимене зидове. Томислав је тада прислонио главу чвршће под мајчин пазух и одлутао у машту.

Стајао је на обали поред Тамиша, обучен у атлетски дрес. Сунце је жарко сијало и заслепљивало Томислава, али јасно је видео пред собом стазу. “Мисли на ритам, једна нога – друга нога, и мисли на циљ” зачуо је глас поред себе. Јулије Бауер, окићен медаљама око врата, спустио је своју мишићаву руку на Томиславово раме. “Само потрчи!” прошаптао је. Онда је Томислав напео сву снагу коју је имао у себи, и пробао да се отргне и потрчи, али никако није успевао, никако није могао да се помери. “Потрчи Томиславе!” храбрио га је Бауер. Одједном ту је била и Агнес, са белим машнама у коси и цвећем у руци, махала је Томиславу и викала: “Потрчи Томиславе, потрчи!” И другари из школе Мирослав и Јохан, и Сара, и мама и тата, сви су били ту на обали поред Тамиша и викали: “Томиславе, потрчи, потрчи!”

И онда се Томислав отргнуо и потрчао колико су га ноге носиле.

***

Тих дана 1942. душегупка је пролазила своју уобичајену руту од Сајмишта, преко понтонског моста до Савамале где су возачи Гец и Мајер на кратко застајали да споје цеви са издувним гасовима, и онда возили даље кроз Београд у Јајинце где би истресли беживотна тела.