Црвени аутомобил – Сцена 1 – Дан на тркама

Тог дана над Београдом је освануо предиван летњи дан. Александар је узбуђен – данас се у Београду одржава велика ауто-трка на стази око Калемегдана! Калемегдански парк се угнездио око старе тврђаве која је вековима чувала Београд на узвишењу са којег се простирао најлепши поглед на ушће Саве и Дунава. Са својим најбољим другаром из разреда Богданом о овој трци је разговарао већ недељама. Александров отац Рихард је одржао обећање да ће их обојицу повести на трке, па су на трибине преко пута француске амбасаде стигли још рано ујутро. Спремни да на тркама проведу цели дан, понели су корпу са храном. Десетине хиљада Београђана се измешало са зеленилом Калемегдана. Узбуђење посетилаца је расло са жамором и одјецима узвика уличних продаваца који су нудили семенке, вруће переце, ђевреке, бозу, клакер и кабезу.

Са њима је био и Павле, Александров брат од стрица. Дечак је веома волео Павла. Павле је био десетак година старији и Александру је био велики узор. Кришом је покушавао да намести раздељак на исти начин како је то Павле радио, тако да му један прамен мало падне на чело. Пошто га је мама увек детаљно зачешљавала да буде “уредан”, Александар је тај Павлов прамен доживљавао као веома значајан доказ зрелости и независности. Када будем одрастао, носићу косу како ја желим, мислио је у себи.

Али, тог дана све је било посвећено тркама. Богдан и Александар су већ раније истражили све што су могли да пронађу о возачима и аутомобилима.

– У Београду су чак четири првака света! – са узбуђењем је понављао Богдан.
Људи су узбуђено говорили о познатим возачима тркачких аутомобила. Да ли ће југословенски возачи Бошко Миленковић и Павле Меламед моћи да се супротставе сјајном Нуволарију – летећим Италијаном, и немачким шампионима Манфредом вон Браучичем, Лангом и Милером? Осећало се видно разочарање због вести да су француске и британске звезде Жан-Пјер Вимил, Рене Ле Беж и Кат Харисон отказале своје учешће. Продавачи новина узвикивали су у даљини „Борбе у Пољској трају, господин Мусолини предлаже прекид непријатељстава и ванредну конференцију Енглеске, Француске, Немачке, Италије и Пољске“.
Александар и Богдан су дуго расправљали о томе који је болид најбољи: бугати или мерцедес? На крају су питали Павла, чије мишљење су дечаци свакако највише ценили. Павле је рекао:
– Мерцедес, јер то је немачки аутомобил, – али није имао времена да ближе објасни јер му је глас заглушила граја публике. Трка је почела!
Када је иза окуке изјурио прелепи црвени мерцедес-бенц, обојица су се сложили да је то без премца најбољи аутомобил на свету.
– Мерцедес-бенц W-154 М163 – једва је од узбуђења изговорио Богдан.
– Оче, могу ли да видим мерцедес из близине?

Кроз опори мирис бензина и нагорелих гума, галаму узбуђене публике, буку мотора и шкрипу точкова, отац је Александру довикнуо да ће свакако ићи да посете сајам, па ће тада погледати све најновије мерцедесове моделе.

Некако свечано, свесни да ће се овог прелепог дана сећати целог живота, након завршетка трке, када су се гледаоци већ увелико разишли, Александар и Богдан су остали још дуго загледани у златно септембарско небо далеко преко Саве, и још даље, докле само дечији погледи могу допрети.