Црвени аутомобил – Сцена 10 – Одлазак на Сајмиште

У једној фиоци кухињског креденца стајало је мноштво разних кључева. Александру је та фиока увек била узбудљива, посебно зато што нико није био баш сасвим сигуран од чега су сви ти кључеви. ”То се тако накупи кроз живот”, рекао би отац, али Александар није могао да разуме одакле би се кључеви сами од себе накупили. Очигледно су негде постојале одговарајуће браве! Понекад би отворио фиоку и гледао кључеве: дугачке и кратке, извијене, елегантне, тешке са дебелим дршкама – можда за неке високе гвоздене капије или велика двокрилна изрезбарена врата? Или уске и малене кључеве од неких подрумских катанаца или кутијица од ружиног дрвета обложених седефом у којима би баке чувале накит и стара писма. Од како је Јеврејима било забрањено да иду у школу, Александар је време проводио углавном читајући књиге, играјући се својим црвеним аутом или разгледајући кључеве у фиоци у кухињи, маштајући које све тајанствене и магичне браве они отварају.

Дан раније жандари су донели наредбу да се “сви Јевреји регистровани у Београду имају пријавити 8. децембра у дворишту Специјалне полиције за Јевреје у Улици Ђорђа Вашингтона 21“.

“Сваки може понети само онолико пртљага колико могу сами носити. Код пријављивања има да се предају кључеви од стана привезани са написом свог имена и улице становања. Стан има код одласка да се закључа. Треба понети прекривач, прибор за јело и хране за један дан. Ко не дође биће најстроже кажњен.”

Сви Јевреји ће бити послани у логор.

Стрина је тог јутра стигла рано. Донела је са собом један платнени кофер и теглу пекмеза од шљива. Мајка је рекла да неће ни да је пита одакле јој пекмез и колико је за то платила. Александар и Селма су по мајчиним упутствима припремили топлу одећу, нарочито вунене чарапе, јер мајка их је научила да зима иде од ногу. Мајка је нервозно ходала по стану горе-доле и проверавала да ли све оставља чисто и уредно. Онда је почела да пребира по кључевима из Александрове омиљене фиоке.
– Господе, шта да радимо са кључевима? – упитала је гласно.
– Зашто, мајко?- упитао је Александар – Шта треба да се ради са кључевима?
– Морамо све уредно да предамо Немцима и да обележимо кључеве!
– Али, Ранка – убаци се стрина – само треба оставити кључеве од стана!
– Да, али шта ако неко дође и види сав овај неред и не зна од чега су сви ови кључеви? – и даље је била упорна мајка.
Онда је затворила ладицу и извадила парче папира и оловку.
– Добрачина… Добрачина… – понављала је мајка – Господе, који нам је број куће? – узвикну на крају.
– Осамнаест, мајко. – рече Александар.
– Осамнаест – понови мајка и уписа на папир.
– Породица Фре-лих. Фрелих. – понови мајка – Види ли се добро, може ли се прочитати? Боже, ружно сам написала!
– Ама, добро је – умиривала је стрина.
– А шта ћемо са кључевима у фиоци? – упита мајка.
– Напиши на цедуљче само ”разни кључеви” и остави у фиоци – предложи стрина.
– Тако ћу и урадити! – рече мајка и записа ”разни кључеви”, па се придиже да погледа уписане речи са висине као сликар који проверава пропорције портрета. Саже се још једном и дописа: ”Накупљени кроз живот”.
– То ће разумети – рече и остави цедуљче у фиоку.

Онда је мајка отишла до улазних врата, извукла кључ из браве, донела га на сто у кухињи и парчетом канапа повезала папир са адресом и именом. Стајала је тако један дугачки тренутак држећи кључ између палца и кажипрста високо изнад стола, посматрајући речи: ”Породица Фрелих, Добрачина 18” које су се тресле, скакутале и дрхтале висећи на конопчићу. Када се папирић смирио, мајка је уздахнула:
– Ето… сада смо спремни.

Ваздух на улици је мирисао на кошаву и чађ из димњака. Било је веома хладно. Децембар уме да буде тако хладан у Београду. Стриц Јулије је једном рекао да кошава дува чак из Украјине и да мирише на штетлове, али Александар није умео да препозна како миришу штетлови. Кренули су десно до угла Добрачине са Господар Јевремовом, па кроз Господар Јевремову до Француске и даље према Џорџа Вашингтона. Мајка, стрина и Селма су биле умотане у дебеле шалове око глава, а Александар је имао очеву капу да га греје. Селма је у руци држала меду Пепија, а Александар је свој црвени ауто набио у џеп капута. После пар корака схватио је да је ауто окренут наглавачке, па га је окренуо да предњом страном вири из џепа – да и он види куда иду.

Мајка и стрина су носиле по кофер. Били су тешки и по том ветру није било лако носити их. Али, Александру се чинило да су се мајка и стрина погрбиле више од терета жутих звезда пришивених на леђа и предњу страну капута него од тежине кофера, а да им је жута трака око рукава црпила снагу из руку, па су им и кофери били још тежи.

Док су корачали, сретали су нове и нове групе са коферима и жутим звездама, углавном само жене и децу. Постепено се стварала колона која је немо корачала. Уместо да му буде лакше у већој групи, Александру се учинило да су још беспомоћнији и усамљенији у тој безличној колони жутих звезда. Посматрао је околне куће. Никога није било на прозорима. Наишао би понеки пролазник, али би убрзао скретао иза првог угла, као да жури да се склони што пре и што даље од колоне која је сваким кораком расла и бивала већа, шира и дужа. Како ће бити у логору, питао се Александар са зебњом. Да ли ће бити као у Топовским шупама? Пред очима му је био отац, сив, уплакан и упалих очију.

Пред зградом Специјалне полиције за Јевреје у Улици Џорџа Вашингтона 21 скупила се велика гомила људи. Као да је општа сеоба света! Александар никада није видео толико људи, свакако не толико Јевреја на једном месту. Немачки војници су командовали пред улазом, делили гомилу у редове и позивали мале групе с времена на време да уђу. С друге стране, они који су већ били завршили регистрацију у полицији, упућивани су на другу страну улице одакле су их немачки стражари спроводили ка логору камионима, запрежним колима, и пешке. Кроз гомилу су се пробијали људи, гурали и дозивали: „Коен, Коен!”, ”Алтарас, има ли ту неко од Алтараса?”, ”Калдерони, где сте Калдерони?”. Неки су викали тражећи рођаке, не би ли се држали заједно даље на путу. А неки нису били Јевреји, видело се јер нису носили жуте звезде, него су дошли да се поздраве са јеврејским пријатељима и рођацима.

Тако је дозивајући ”Херцог, Херцог” на Фрелихе набасала тета Зора. Тета Зора им је била неки род, Александар није баш знао тачно преко које родбинске везе. Једном раније, када су је срели на улици, Александар је питао мајку како то да тета Зора не носи жуту звезду, а мајка је објаснила да је тета Зорин отац Јеврејин, а мајка Српкиња, и пошто је тета Зора удата за Србина, она за Немце није била Јеврејка. Све је то било доста збуњујуће и тешко разумљиво за Александра, јер се јасно сећао да је тета Зору некада виђао у синагоги. Очигледно је постојао неко, ваљда неки немачки службеник, који по некаквом свом нелогичном и произвољном суду одређује ко јесте, а ко није Јеврејин. Тета Зора је у гомили тражила родбину свог оца. Али, Александар се сетио једне друге ствари: тета Зора је становала у истом улазу као и Богдан!
– Јесте ли видели моје? – питала је задихано тета Зора.
– Нисмо, Зоро, али ту су негде, сигурно. – одговорила је мајка.
– Тета Зоро, тета Зоро – повукао ју је за рукав Александар – знате мог другара Богдана Живковића? Ваше комшије Живковиће? Јавите им молим вас да смо послани у логор!
– Хоћу, срце моје! – одговори тета Зора, сагну се брзо и пољуби Александра гласно у чело, Селму у образ, те се изгуби у гомили: ”Херцог, Херцог, да ли је неко видео Херцоге?”

***

Пар сати касније мајка, стрина, Селма и Александар су у колони Јевреја прилазили срушеном мосту краља Александра. Поред порушених стубова био је изграђен нови, понтонски мост преко Саве.

– Воде нас на Сајам! – говорио је неко у колони, – То је сада логор за Јевреје.
Александар се чудио како је Сајам могао бити логор, јер отац је још давно рекао да је то ”капија кроз коју наш Београд улази у Европу”. Али, ништа више није било зачуђујуће, а ”рат је зло које у човеку пробуди животињу”, рекао је стриц Јулије. Ваљда су зато ови немачки војници, који су спроводили колону, бивали све нервознији и грубљи како је дан одмицао.

Већ је било послеподне. Цео дан је било тмурно и повремено кишно, а сада се киша претворила у први снег који је под многим ногама шкрипао и тако изгажен претварао у лапавицу и блато. Александар је око себе осећао мирисе капута извађених из ормара пуних нафталина и лаванде. Људи су гласно дисали од умора, а дах им се претварао у пару која се дизала изнад целе колоне према децембарском небу које се већ мрштило у густом сивилу и полумраку. Гавранови су грактали кружећи изнад Саве и око порушених стубова моста.

– Александре! Александре! – зачуо се глас. Александар је подигао главу. На тренутак није могао ништа да види од вијорења капута и шалова, рукава, чизама и кофера који су промицали у колони. А онда је угледао Богдана како стоји свега неколико метара даље са стране.
– Богдане! – ускликнуо је Александар ишчупавши се из реке људи и потрчао према свом другару. Зграбили су један другог за руке и на тренутак се немо гледали. Обојици дечака срце је лупало као да ће експлодирати.
– Дошао си! – рекао је поносно Александар уз велики осмех преко целог дечачког лица. Један немачки војник је почео бесно да виче на дечаке. У то је и мајка завриштала из колоне: ”Александре!”.
– Немој ме заборавити! – рече Александар и отргну своје руке из Богданових, па потрча назад у колону путем мајчиног гласа.

Александар се још пар пута окретао и поскакивао да боље види. Богдан је и даље стајао на истом месту непомичан. А онда, одгуран равномерним и немим корацима људи преко понтонског моста, више није могао да га види.

***

Куцање на вратима прекинуло је тишину. Када је Богданов отац отворио, на вратима је стајала комшиница Зора. Само је свратила да пренесе поруку да су Фрелихови заједно са другим Јеврејима послани у логор и да су управо у колони која се креће према Сајмишту. Богдан није оклевао ни часа, скочио је и почео да облачи капут.
– Куда си ти кренуо? – озбиљним гласом рече отац.
– Оче, ја морам да се поздравим са Александром! – застао је Богдан са руком увученом у пола рукава – Молим те!

Отац је заустио да нешто каже, али Богданов поглед га је на тренутак збунио, јер пред њим није био мали дечак, већ озбиљан, одрастао човек. Одједном га је све то подсетило на једну другу ситуацију, када је он био млади војник српске војске у Првом светском рату, и на једног ратног друга кога рањеног није могао да остави. Сетио се како је и он сам тако једном научио да у животу постоји само пар важних тренутака и пар одлучујућих избора који ће за цео живот одредити да ли смо људи или нељуди. „Можда је ово један од тих тренутака за тебе? Разумем, сине, онда мораш да идеш“, мислио је у себи. Онда је проговорио:
– Добро, Богдане. Иди. Само се чувај.

Богдан је трчао и губио дах, посртао и дизао се, хватао пречице и прескакао ограде. Овај крај су он и Александар свакако познавали као свој џеп. Стигао је пред стубове порушеног Савског моста у тренутку када је бескрајна сива колона људи клизила по снегу ниже према понтонском мосту и даље на другу страну реке. Само су жуте звезде и траке сијале као да је звездана ноћ. Стајао је тако и ужурбано гледао дуж колоне, поскакујући да види боље ове који су корачали даље од њега. Онда је угледао добро му знану капу господина Фрелиха – и то на Александровој глави.

– Александре! Александре! – повикао је из све снаге.
– Богдане! – чуо је Александров глас док се овај извлачио из колоне и трчао према њему. Када се Александар приближио, Богдан га је чврсто зграбио за руке. Желео је свашта да му каже, али није проналазио речи.
– Дошао си! – рекао је Александар очију пуних радости.
Онда је немачки војник почео да галами на њих.
– Немој ме заборавити! – отргнуо се Александар и отрчао назад у колону.

Богдан је пратио Александрову капу још неко време у колони, а онда негде на половини понтонског моста више није могао да је види. Стајао је ту, ни сам не зна колико дуго. Само су још блатњаве стопе у снегу сведочиле да је туда прошло читаво море људи и да све ово није сањао. Гледао је преко реке неспособан да се помери, а на рамена му се спустила нека непрегледна и страшна тишина. Тек тада је приметио да му је у оних пар тренутака, када су се држали за руке, Александар у длан гурнуо свој црвени аутомобил.