Crveni automobil, scena 10
VREME: Ponedeljak, 8. decembar 1941. godine | MESTO: Stan u Dobračinoj 18, Specijalna policija za Jevreje Ulica Džordža Vašingtona 21 i kod srušenog mosta Kralja Aleksandra, ugao Ulice Karađorđeva i Ulice Braće Krsmanović, Beograd

Odlazak na Sajmište

U jednoj fioci kuhinjskog kredenca stajalo je mnoštvo raznih ključeva. Aleksandru je ta fioka uvek bila uzbudljiva, posebno zato što niko nije bio baš sasvim siguran od čega su svi ti ključevi. ”To se tako nakupi kroz život”, rekao bi otac, ali Aleksandar nije mogao da razume odakle bi se ključevi sami od sebe nakupili. Očigledno su negde postojale odgovarajuće brave! Ponekad bi otvorio fioku i gledao ključeve: dugačke i kratke, izvijene, elegantne, teške sa debelim drškama – možda za neke visoke gvozdene kapije ili velika dvokrilna izrezbarena vrata? Ili uske i malene ključeve od nekih podrumskih katanaca ili kutijica od ružinog drveta obloženih sedefom u kojima bi bake čuvale nakit i stara pisma. Od kako je Jevrejima bilo zabranjeno da idu u školu, Aleksandar je vreme provodio uglavnom čitajući knjige, igrajući se svojim crvenim autom ili razgledajući ključeve u fioci u kuhinji, maštajući koje sve tajanstvene i magične brave oni otvaraju.

Dan ranije žandari su doneli naredbu da se “svi Jevreji registrovani u Beogradu imaju prijaviti 8. decembra u dvorištu Specijalne policije za Jevreje u Ulici Đorđa Vašingtona 21“.

“Svaki može poneti samo onoliko prtljaga koliko mogu sami nositi. Kod prijavljivanja ima da se predaju ključevi od stana privezani sa napisom svog imena i ulice stanovanja. Stan ima kod odlaska da se zaključa. Treba poneti prekrivač, pribor za jelo i hrane za jedan dan. Ko ne dođe biće najstrože kažnjen.”

Svi Jevreji će biti poslani u logor.

Strina je tog jutra stigla rano. Donela je sa sobom jedan platneni kofer i teglu pekmeza od šljiva. Majka je rekla da neće ni da je pita odakle joj pekmez i koliko je za to platila. Aleksandar i Selma su po majčinim uputstvima pripremili toplu odeću, naročito vunene čarape, jer majka ih je naučila da zima ide od nogu. Majka je nervozno hodala po stanu gore-dole i proveravala da li sve ostavlja čisto i uredno. Onda je počela da prebira po ključevima iz Aleksandrove omiljene fioke.
– Gospode, šta da radimo sa ključevima? – upitala je glasno.
– Zašto, majko?- upitao je Aleksandar – Šta treba da se radi sa ključevima?
– Moramo sve uredno da predamo Nemcima i da obeležimo ključeve!
– Ali, Ranka – ubaci se strina – samo treba ostaviti ključeve od stana!
– Da, ali šta ako neko dođe i vidi sav ovaj nered i ne zna od čega su svi ovi ključevi? – i dalje je bila uporna majka.
Onda je zatvorila ladicu i izvadila parče papira i olovku.
– Dobračina… Dobračina… – ponavljala je majka – Gospode, koji nam je broj kuće? – uzviknu na kraju.
– Osamnaest, majko. – reče Aleksandar.
– Osamnaest – ponovi majka i upisa na papir.
– Porodica Fre-lih. Frelih. – ponovi majka – Vidi li se dobro, može li se pročitati? Bože, ružno sam napisala!
– Ama, dobro je – umirivala je strina.
– A šta ćemo sa ključevima u fioci? – upita majka.
– Napiši na ceduljče samo ”razni ključevi” i ostavi u fioci – predloži strina.
– Tako ću i uraditi! – reče majka i zapisa ”razni ključevi”, pa se pridiže da pogleda upisane reči sa visine kao slikar koji proverava proporcije portreta. Saže se još jednom i dopisa: ”Nakupljeni kroz život”.
– To će razumeti – reče i ostavi ceduljče u fioku.

Onda je majka otišla do ulaznih vrata, izvukla ključ iz brave, donela ga na sto u kuhinji i parčetom kanapa povezala papir sa adresom i imenom. Stajala je tako jedan dugački trenutak držeći ključ između palca i kažiprsta visoko iznad stola, posmatrajući reči: ”Porodica Frelih, Dobračina 18” koje su se tresle, skakutale i drhtale viseći na konopčiću. Kada se papirić smirio, majka je uzdahnula:
– Eto… sada smo spremni.

Vazduh na ulici je mirisao na košavu i čađ iz dimnjaka. Bilo je veoma hladno. Decembar ume da bude tako hladan u Beogradu. Stric Julije je jednom rekao da košava duva čak iz Ukrajine i da miriše na štetlove, ali Aleksandar nije umeo da prepozna kako mirišu štetlovi. Krenuli su desno do ugla Dobračine sa Gospodar Jevremovom, pa kroz Gospodar Jevremovu do Francuske i dalje prema Džordža Vašingtona. Majka, strina i Selma su bile umotane u debele šalove oko glava, a Aleksandar je imao očevu kapu da ga greje. Selma je u ruci držala medu Pepija, a Aleksandar je svoj crveni auto nabio u džep kaputa. Posle par koraka shvatio je da je auto okrenut naglavačke, pa ga je okrenuo da prednjom stranom viri iz džepa – da i on vidi kuda idu.

Majka i strina su nosile po kofer. Bili su teški i po tom vetru nije bilo lako nositi ih. Ali, Aleksandru se činilo da su se majka i strina pogrbile više od tereta žutih zvezda prišivenih na leđa i prednju stranu kaputa nego od težine kofera, a da im je žuta traka oko rukava crpila snagu iz ruku, pa su im i koferi bili još teži.

Dok su koračali, sretali su nove i nove grupe sa koferima i žutim zvezdama, uglavnom samo žene i decu. Postepeno se stvarala kolona koja je nemo koračala. Umesto da mu bude lakše u većoj grupi, Aleksandru se učinilo da su još bespomoćniji i usamljeniji u toj bezličnoj koloni žutih zvezda. Posmatrao je okolne kuće. Nikoga nije bilo na prozorima. Naišao bi poneki prolaznik, ali bi ubrzao skretao iza prvog ugla, kao da žuri da se skloni što pre i što dalje od kolone koja je svakim korakom rasla i bivala veća, šira i duža. Kako će biti u logoru, pitao se Aleksandar sa zebnjom. Da li će biti kao u Topovskim šupama? Pred očima mu je bio otac, siv, uplakan i upalih očiju.

Pred zgradom Specijalne policije za Jevreje u Ulici Džordža Vašingtona 21 skupila se velika gomila ljudi. Kao da je opšta seoba sveta! Aleksandar nikada nije video toliko ljudi, svakako ne toliko Jevreja na jednom mestu. Nemački vojnici su komandovali pred ulazom, delili gomilu u redove i pozivali male grupe s vremena na vreme da uđu. S druge strane, oni koji su već bili završili registraciju u policiji, upućivani su na drugu stranu ulice odakle su ih nemački stražari sprovodili ka logoru kamionima, zaprežnim kolima, i peške. Kroz gomilu su se probijali ljudi, gurali i dozivali: „Koen, Koen!”, ”Altaras, ima li tu neko od Altarasa?”, ”Kalderoni, gde ste Kalderoni?”. Neki su vikali tražeći rođake, ne bi li se držali zajedno dalje na putu. A neki nisu bili Jevreji, videlo se jer nisu nosili žute zvezde, nego su došli da se pozdrave sa jevrejskim prijateljima i rođacima.

Tako je dozivajući ”Hercog, Hercog” na Frelihe nabasala teta Zora. Teta Zora im je bila neki rod, Aleksandar nije baš znao tačno preko koje rodbinske veze. Jednom ranije, kada su je sreli na ulici, Aleksandar je pitao majku kako to da teta Zora ne nosi žutu zvezdu, a majka je objasnila da je teta Zorin otac Jevrejin, a majka Srpkinja, i pošto je teta Zora udata za Srbina, ona za Nemce nije bila Jevrejka. Sve je to bilo dosta zbunjujuće i teško razumljivo za Aleksandra, jer se jasno sećao da je teta Zoru nekada viđao u sinagogi. Očigledno je postojao neko, valjda neki nemački službenik, koji po nekakvom svom nelogičnom i proizvoljnom sudu određuje ko jeste, a ko nije Jevrejin. Teta Zora je u gomili tražila rodbinu svog oca. Ali, Aleksandar se setio jedne druge stvari: teta Zora je stanovala u istom ulazu kao i Bogdan!
– Jeste li videli moje? – pitala je zadihano teta Zora.
– Nismo, Zoro, ali tu su negde, sigurno. – odgovorila je majka.
– Teta Zoro, teta Zoro – povukao ju je za rukav Aleksandar – znate mog drugara Bogdana Živkovića? Vaše komšije Živkoviće? Javite im molim vas da smo poslani u logor!
– Hoću, srce moje! – odgovori teta Zora, sagnu se brzo i poljubi Aleksandra glasno u čelo, Selmu u obraz, te se izgubi u gomili: ”Hercog, Hercog, da li je neko video Hercoge?”

***

Par sati kasnije majka, strina, Selma i Aleksandar su u koloni Jevreja prilazili srušenom mostu kralja Aleksandra. Pored porušenih stubova bio je izgrađen novi, pontonski most preko Save.

– Vode nas na Sajam! – govorio je neko u koloni, – To je sada logor za Jevreje.
Aleksandar se čudio kako je Sajam mogao biti logor, jer otac je još davno rekao da je to ”kapija kroz koju naš Beograd ulazi u Evropu”. Ali, ništa više nije bilo začuđujuće, a ”rat je zlo koje u čoveku probudi životinju”, rekao je stric Julije. Valjda su zato ovi nemački vojnici, koji su sprovodili kolonu, bivali sve nervozniji i grublji kako je dan odmicao.

Već je bilo poslepodne. Ceo dan je bilo tmurno i povremeno kišno, a sada se kiša pretvorila u prvi sneg koji je pod mnogim nogama škripao i tako izgažen pretvarao u lapavicu i blato. Aleksandar je oko sebe osećao mirise kaputa izvađenih iz ormara punih naftalina i lavande. Ljudi su glasno disali od umora, a dah im se pretvarao u paru koja se dizala iznad cele kolone prema decembarskom nebu koje se već mrštilo u gustom sivilu i polumraku. Gavranovi su graktali kružeći iznad Save i oko porušenih stubova mosta.

– Aleksandre! Aleksandre! – začuo se glas. Aleksandar je podigao glavu. Na trenutak nije mogao ništa da vidi od vijorenja kaputa i šalova, rukava, čizama i kofera koji su promicali u koloni. A onda je ugledao Bogdana kako stoji svega nekoliko metara dalje sa strane.
– Bogdane! – uskliknuo je Aleksandar iščupavši se iz reke ljudi i potrčao prema svom drugaru. Zgrabili su jedan drugog za ruke i na trenutak se nemo gledali. Obojici dečaka srce je lupalo kao da će eksplodirati.
– Došao si! – rekao je ponosno Aleksandar uz veliki osmeh preko celog dečačkog lica. Jedan nemački vojnik je počeo besno da viče na dečake. U to je i majka zavrištala iz kolone: ”Aleksandre!”.
– Nemoj me zaboraviti! – reče Aleksandar i otrgnu svoje ruke iz Bogdanovih, pa potrča nazad u kolonu putem majčinog glasa.

Aleksandar se još par puta okretao i poskakivao da bolje vidi. Bogdan je i dalje stajao na istom mestu nepomičan. A onda, odguran ravnomernim i nemim koracima ljudi preko pontonskog mosta, više nije mogao da ga vidi.

***

Kucanje na vratima prekinulo je tišinu. Kada je Bogdanov otac otvorio, na vratima je stajala komšinica Zora. Samo je svratila da prenese poruku da su Frelihovi zajedno sa drugim Jevrejima poslani u logor i da su upravo u koloni koja se kreće prema Sajmištu. Bogdan nije oklevao ni časa, skočio je i počeo da oblači kaput.
– Kuda si ti krenuo? – ozbiljnim glasom reče otac.
– Oče, ja moram da se pozdravim sa Aleksandrom! – zastao je Bogdan sa rukom uvučenom u pola rukava – Molim te!

Otac je zaustio da nešto kaže, ali Bogdanov pogled ga je na trenutak zbunio, jer pred njim nije bio mali dečak, već ozbiljan, odrastao čovek. Odjednom ga je sve to podsetilo na jednu drugu situaciju, kada je on bio mladi vojnik srpske vojske u Prvom svetskom ratu, i na jednog ratnog druga koga ranjenog nije mogao da ostavi. Setio se kako je i on sam tako jednom naučio da u životu postoji samo par važnih trenutaka i par odlučujućih izbora koji će za ceo život odrediti da li smo ljudi ili neljudi. „Možda je ovo jedan od tih trenutaka za tebe? Razumem, sine, onda moraš da ideš“, mislio je u sebi. Onda je progovorio:
– Dobro, Bogdane. Idi. Samo se čuvaj.

Bogdan je trčao i gubio dah, posrtao i dizao se, hvatao prečice i preskakao ograde. Ovaj kraj su on i Aleksandar svakako poznavali kao svoj džep. Stigao je pred stubove porušenog Savskog mosta u trenutku kada je beskrajna siva kolona ljudi klizila po snegu niže prema pontonskom mostu i dalje na drugu stranu reke. Samo su žute zvezde i trake sijale kao da je zvezdana noć. Stajao je tako i užurbano gledao duž kolone, poskakujući da vidi bolje ove koji su koračali dalje od njega. Onda je ugledao dobro mu znanu kapu gospodina Freliha – i to na Aleksandrovoj glavi.

– Aleksandre! Aleksandre! – povikao je iz sve snage.
– Bogdane! – čuo je Aleksandrov glas dok se ovaj izvlačio iz kolone i trčao prema njemu. Kada se Aleksandar približio, Bogdan ga je čvrsto zgrabio za ruke. Želeo je svašta da mu kaže, ali nije pronalazio reči.
– Došao si! – rekao je Aleksandar očiju punih radosti.
Onda je nemački vojnik počeo da galami na njih.
– Nemoj me zaboraviti! – otrgnuo se Aleksandar i otrčao nazad u kolonu.

Bogdan je pratio Aleksandrovu kapu još neko vreme u koloni, a onda negde na polovini pontonskog mosta više nije mogao da je vidi. Stajao je tu, ni sam ne zna koliko dugo. Samo su još blatnjave stope u snegu svedočile da je tuda prošlo čitavo more ljudi i da sve ovo nije sanjao. Gledao je preko reke nesposoban da se pomeri, a na ramena mu se spustila neka nepregledna i strašna tišina. Tek tada je primetio da mu je u onih par trenutaka, kada su se držali za ruke, Aleksandar u dlan gurnuo svoj crveni automobil.

Pročitano