Црвени аутомобил – Сцена 11 – Душегупка

Густи мрак је испуњавао влажан и мемљив ваздух павиљона у Јеврејском логору на Сајмишту. Александар је био веома уморан, али је већ ноћима, уместо да спава, слушао кашаљ логораша као неки болесни оркестар који изводи компликовану симфонију, праћен једноличним клопотањем кише по крову и одјецима капљица које су се откидале из бушне таванице да би прштале по барицама на све стране по павиљону. Од како му се кошава те логорашке зиме увукла у дечје крхке кости, више никако није могао да се угреје. Чинило му се да му негде у леђима виси четири-пет леденица окачених испод рамена и плећака и да му својим оштрим леденим врховима пробијају плућа. Отуд, ваљда, мислио је Александар, и ја ноћу кашљем у том оркестру. Навлачио је очеву капу чвршће преко ушију и лица не би ли осетио мирис очеве косе и у њему сакривен можда заспао.

Александар је бринуо за Селму, мајку и стрину. На крају крајева, обећао је оцу да ће их све пазити.

Мајка је говорила да је глад павиљоне пунила нервозом и бесом, док се разум топио као мршава свећа на ветру. Селма је била толико слаба и мршава да је мајка страховала да ће јој сваког часа пред очима једноставно пресвиснути од исцрпљености. Ту је била и стрина. Мајка за стрину говорила да је јадница једва при здравом разуму. Разговарала би понекад гласно са стрицем Јулијем и Павлом као да су они ту, а мајка би је онда грлила и стискала на груди понављајући: ”Још мало, још мало, безрат ашем!”

И Александар је понављао у себи: „Још мало, још само један дан!“ Чврсто је веровао како ће доћи ред и на њих, пребациће их у тај неки други, радни логор у Румунији или Пољској, није баш тачно знао где, само да оду одавде из овог ужаса и смрада. Александар никада раније није видео мртве људе, али у логору их је виђао свакодневно: поређана телеса у купатилу у Турском павиљону, мртваци које су износили из болнице у Спасићевом павиљону, па даље преко залеђене Саве да их сахране на Јеврејском гробљу, или ови што су их Немци стрељали пред свима, између павиљона 3 и 4. Зато, од када су им рекли да ће логор да испразне и све да их преселе, Александар је понављао: „Још мало, још један дан. Сваког дана одвозе људе у тај нови логор, и нас ће ускоро!“ Већ данима је гледао из даљине како се групе логораша укрцавају у тај сиви аутобус без прозора, у ствари је више личио на камион. Онда би полако кретали путем понтонског моста на Сави, а за њима се гегао други камион натоварен стварима логораша које су одвозили. Где ли их одвозе? Како ли изгледа то друго место? Говорило се да су тамо већ раније пребачени јеврејски мушкарци из других логора. Можда ће отац бити тамо и чекати их? Можда је стриц Јулије тамо већ од раније? Само Павле није, Павле је ”у шуми”.

Александар је подигао главу, скинуо очеву капу са лица и ослонио се на лактове. Поред њега је лежала мајка, обгрливши Селму, а са друге стране, Селму је грлила стрина. Тако су је грејале својим телима. У мраку није могао да их види, али их је осећао, заједно са осталих неколико хиљада тела логораша збијених по поду павиљона. Онда је опет легао и навукао капу на лице.

Александар је од раније знао овај простор, али је за време Сајма аутомобила све изгледао много другачије. Тада су се овде пресијавали хромирани делови најновијих модела аутомобила, а светлост рефлектора се огледала на њиховим сјајним каросеријама. Забављала га је помисао да је њихов лежај сада на истом месту где је био паркиран онај нови Мерцедес-Бенц кога је са дивљењем разгледао пре готово тачно две године.

Ставио је дланове на лице и њима притискао очеву капу преко очију, уста и чела као да се умива.

По зидовима павиљона су одједном синула неонска слова: „Steyr-Daimler-Puch“, „Buick“, „Saurer“, „Cadilac“, Тивар, Хотел Москва, „Mercedes“… Отац је разговарао са господином Демајом, а Александар пружао руку преко конопца да осети хладни метал шасије аутомобила. Негде позади Павлов глас је говорио да су немачки аутомобили најбољи. Александар се окренуо, али иза њега није био Павле, већ велики плави аутобус који се полако померао, прилазећи Александру сасвим лагано све ближе и ближе. Александар се протезао на прсте да боље види кроз предње стакло, али уместо возача и путника, аутобус је до таванице био пун воде која је цурила у танким млазовима кроз ободе врата и прозора, прштећи по барицама на све стране по павиљону. ”Александре, Александре”, чуо је Богдана како га дозива. На тренутак није могао ништа да види од вијорења капута и шалова, рукава, чизама и кофера који су промицали у колони. А онда је угледао Богдана како стоји свега неколико метара даље са стране. Александар се ишчупао из реке људи и потрчао према свом другару. ”Брзо, идемо”, викао је Богдан показујући поред себе сјајни црвени мерцедес-бенц W-154 М163, непобедиви болид светских првака. Александар је мењао брзине грчевито стискајући волан. Богдан је тик уз њега на месту сувозача! Обојица имају кожне возачке капе што покривају цела лица, остављајући само простор изнад носа и око очију за округле возачке наочаре. Александрова возачка капа је мирисала на очеву косу. Јурили су око Калемгедана и ускоро ће кроз галаму узбуђене публике, буку мотора и шкрипу точкова, проћи поред трибина на којима стоје отац и Павле. Како ће се тек они изненадити када их угледају?

***

Тог јутра у логор је ушетао онај немачки официр који је деци логорашима делио бомбоне. Александар га је већ виђао у неколико наврата протеклих дана. Овог пута и Александар му је пришао не би ли добио једну бомбону за Селму. Скинуо је капу и стао пред Немца.

– Wie heißt Du, mein Junge? Komm, nimm Dir einen Bonbon! – рекао је Александру благим гласом Немац и пружио му на длану слаткиш умотан у сјајни, сребрни папир. Александар га је брзим покретом узео, а Немац му се насмејао и помиловао га по глави разбарушивши му косу. Док се враћао ка павиљону, Александар је помислио да ли му сада можда прамен пада на чело онако као што је Павлу падао? Али није имао огледалце да провери.

Онда је видео да га мајка узбуђено зове:
– Пакујемо се! Идемо! Данас иде наша група, хвала Богу! – викала је узбуђено – Наложено је да понесемо само вредне ствари, а остало да упакујемо у пакет и напишемо наше име, па ће нам то донети посебно. Мада, немамо више никаквих вредних ствари… – говорила је мајка, као за себе.

Недуго затим стајали су на излазу из логора. Преко Саве је блистао Београд, леп и нем. Као и ранијих дана, испред групе од око 80 логораша стајала су паркирана два возила. Био је ту један обични камион пред који су логораши остављали свој пртљаг, а група немачких војника га је утоваривала. А други, сиви камион, који је личио на аутобус само што није имао прозоре, чекао је путнике. Александар га је разгледао. Марка ”Заурер”. Сећао се добро једног сличног на Сајму аутомобила, али овакав модел, без прозора, није раније видео.

Тада се појавио онај Немац што дели бомбоне и отворио широм врата сивог возила:
– Auf geht’s, steigt ein, wir fahren los! – позвао их је да уђу благим гласом уз исти осмех с којим је деци делио бомбоне.

Двоје по двоје логораши су улазили и седали на дрвене клупе. Мајка је ушла носећи Селму у наручју, па стрина и онда Александар. Сели су збијени једни уз друге. Жамор је испуњавао лимену унутрашњост возила. Када су се врата уз тресак затворила, путници су схватили да са њима на пут креће и онај исти влажни и мемљиви мрак из павиљона у Јеврејском логору. Уз густи мрак се у возило увукла и тишина. А са тишином и страх.

Док су се у потпуном мраку љуљали у хуктању и поскакивању, Александар је чвршће набио очеву капу на лице и удахнуо дубоко тражећи траг очевог мириса. Један тренутак је размишљао, а онда скинуо капу са лица и проговорио гласно:
– Не бој се, мајко. Као што је Јона живео три дана и три ноћи у страшном мраку у утроби велике рибе и након три дана Бог се смиловао над њим, и ми ћемо преживети овај мрак.