Crveni automobil, scena 11
VREME: Noć u nedelju 5. aprila i ponedeljak 6. april 1942. godine | MESTO: Logor na Sajmištu i kod srušenog mosta Kralja Aleksandra, ugao Ulice Karađorđeve i Ulice Braće Krsmanović, Beograd

Dušegupka

Gusti mrak je ispunjavao vlažan i memljiv vazduh paviljona u Jevrejskom logoru na Sajmištu. Aleksandar je bio veoma umoran, ali je već noćima, umesto da spava, slušao kašalj logoraša kao neki bolesni orkestar koji izvodi komplikovanu simfoniju, praćen jednoličnim klopotanjem kiše po krovu i odjecima kapljica koje su se otkidale iz bušne tavanice da bi prštale po baricama na sve strane po paviljonu. Od kako mu se košava te logoraške zime uvukla u dečje krhke kosti, više nikako nije mogao da se ugreje. Činilo mu se da mu negde u leđima visi četiri-pet ledenica okačenih ispod ramena i plećaka i da mu svojim oštrim ledenim vrhovima probijaju pluća. Otud, valjda, mislio je Aleksandar, i ja noću kašljem u tom orkestru. Navlačio je očevu kapu čvršće preko ušiju i lica ne bi li osetio miris očeve kose i u njemu sakriven možda zaspao.

Aleksandar je brinuo za Selmu, majku i strinu. Na kraju krajeva, obećao je ocu da će ih sve paziti.

Majka je govorila da je glad paviljone punila nervozom i besom, dok se razum topio kao mršava sveća na vetru. Selma je bila toliko slaba i mršava da je majka strahovala da će joj svakog časa pred očima jednostavno presvisnuti od iscrpljenosti. Tu je bila i strina. Majka za strinu govorila da je jadnica jedva pri zdravom razumu. Razgovarala bi ponekad glasno sa stricem Julijem i Pavlom kao da su oni tu, a majka bi je onda grlila i stiskala na grudi ponavljajući: ”Još malo, još malo, bezrat ašem!”

I Aleksandar je ponavljao u sebi: „Još malo, još samo jedan dan!“ Čvrsto je verovao kako će doći red i na njih, prebaciće ih u taj neki drugi, radni logor u Rumuniji ili Poljskoj, nije baš tačno znao gde, samo da odu odavde iz ovog užasa i smrada. Aleksandar nikada ranije nije video mrtve ljude, ali u logoru ih je viđao svakodnevno: poređana telesa u kupatilu u Turskom paviljonu, mrtvaci koje su iznosili iz bolnice u Spasićevom paviljonu, pa dalje preko zaleđene Save da ih sahrane na Jevrejskom groblju, ili ovi što su ih Nemci streljali pred svima, između paviljona 3 i 4. Zato, od kada su im rekli da će logor da isprazne i sve da ih presele, Aleksandar je ponavljao: „Još malo, još jedan dan. Svakog dana odvoze ljude u taj novi logor, i nas će uskoro!“ Već danima je gledao iz daljine kako se grupe logoraša ukrcavaju u taj sivi autobus bez prozora, u stvari je više ličio na kamion. Onda bi polako kretali putem pontonskog mosta na Savi, a za njima se gegao drugi kamion natovaren stvarima logoraša koje su odvozili. Gde li ih odvoze? Kako li izgleda to drugo mesto? Govorilo se da su tamo već ranije prebačeni jevrejski muškarci iz drugih logora. Možda će otac biti tamo i čekati ih? Možda je stric Julije tamo već od ranije? Samo Pavle nije, Pavle je ”u šumi”.

Aleksandar je podigao glavu, skinuo očevu kapu sa lica i oslonio se na laktove. Pored njega je ležala majka, obgrlivši Selmu, a sa druge strane, Selmu je grlila strina. Tako su je grejale svojim telima. U mraku nije mogao da ih vidi, ali ih je osećao, zajedno sa ostalih nekoliko hiljada tela logoraša zbijenih po podu paviljona. Onda je opet legao i navukao kapu na lice.

Aleksandar je od ranije znao ovaj prostor, ali je za vreme Sajma automobila sve izgledao mnogo drugačije. Tada su se ovde presijavali hromirani delovi najnovijih modela automobila, a svetlost reflektora se ogledala na njihovim sjajnim karoserijama. Zabavljala ga je pomisao da je njihov ležaj sada na istom mestu gde je bio parkiran onaj novi Mercedes-Benc koga je sa divljenjem razgledao pre gotovo tačno dve godine.

Stavio je dlanove na lice i njima pritiskao očevu kapu preko očiju, usta i čela kao da se umiva.

Po zidovima paviljona su odjednom sinula neonska slova: „Steyr-Daimler-Puch“, „Buick“, „Saurer“, „Cadilac“, Tivar, Hotel Moskva, „Mercedes“… Otac je razgovarao sa gospodinom Demajom, a Aleksandar pružao ruku preko konopca da oseti hladni metal šasije automobila. Negde pozadi Pavlov glas je govorio da su nemački automobili najbolji. Aleksandar se okrenuo, ali iza njega nije bio Pavle, već veliki plavi autobus koji se polako pomerao, prilazeći Aleksandru sasvim lagano sve bliže i bliže. Aleksandar se protezao na prste da bolje vidi kroz prednje staklo, ali umesto vozača i putnika, autobus je do tavanice bio pun vode koja je curila u tankim mlazovima kroz obode vrata i prozora, pršteći po baricama na sve strane po paviljonu. ”Aleksandre, Aleksandre”, čuo je Bogdana kako ga doziva. Na trenutak nije mogao ništa da vidi od vijorenja kaputa i šalova, rukava, čizama i kofera koji su promicali u koloni. A onda je ugledao Bogdana kako stoji svega nekoliko metara dalje sa strane. Aleksandar se iščupao iz reke ljudi i potrčao prema svom drugaru. ”Brzo, idemo”, vikao je Bogdan pokazujući pored sebe sjajni crveni mercedes-benc W-154 M163, nepobedivi bolid svetskih prvaka. Aleksandar je menjao brzine grčevito stiskajući volan. Bogdan je tik uz njega na mestu suvozača! Obojica imaju kožne vozačke kape što pokrivaju cela lica, ostavljajući samo prostor iznad nosa i oko očiju za okrugle vozačke naočare. Aleksandrova vozačka kapa je mirisala na očevu kosu. Jurili su oko Kalemgedana i uskoro će kroz galamu uzbuđene publike, buku motora i škripu točkova, proći pored tribina na kojima stoje otac i Pavle. Kako će se tek oni iznenaditi kada ih ugledaju?

***

Tog jutra u logor je ušetao onaj nemački oficir koji je deci logorašima delio bombone. Aleksandar ga je već viđao u nekoliko navrata proteklih dana. Ovog puta i Aleksandar mu je prišao ne bi li dobio jednu bombonu za Selmu. Skinuo je kapu i stao pred Nemca.

– Wie heißt Du, mein Junge? Komm, nimm Dir einen Bonbon! – rekao je Aleksandru blagim glasom Nemac i pružio mu na dlanu slatkiš umotan u sjajni, srebrni papir. Aleksandar ga je brzim pokretom uzeo, a Nemac mu se nasmejao i pomilovao ga po glavi razbarušivši mu kosu. Dok se vraćao ka paviljonu, Aleksandar je pomislio da li mu sada možda pramen pada na čelo onako kao što je Pavlu padao? Ali nije imao ogledalce da proveri.

Onda je video da ga majka uzbuđeno zove:
– Pakujemo se! Idemo! Danas ide naša grupa, hvala Bogu! – vikala je uzbuđeno – Naloženo je da ponesemo samo vredne stvari, a ostalo da upakujemo u paket i napišemo naše ime, pa će nam to doneti posebno. Mada, nemamo više nikakvih vrednih stvari… – govorila je majka, kao za sebe.

Nedugo zatim stajali su na izlazu iz logora. Preko Save je blistao Beograd, lep i nem. Kao i ranijih dana, ispred grupe od oko 80 logoraša stajala su parkirana dva vozila. Bio je tu jedan obični kamion pred koji su logoraši ostavljali svoj prtljag, a grupa nemačkih vojnika ga je utovarivala. A drugi, sivi kamion, koji je ličio na autobus samo što nije imao prozore, čekao je putnike. Aleksandar ga je razgledao. Marka ”Zaurer”. Sećao se dobro jednog sličnog na Sajmu automobila, ali ovakav model, bez prozora, nije ranije video.

Tada se pojavio onaj Nemac što deli bombone i otvorio širom vrata sivog vozila:
– Auf geht’s, steigt ein, wir fahren los! – pozvao ih je da uđu blagim glasom uz isti osmeh s kojim je deci delio bombone.

Dvoje po dvoje logoraši su ulazili i sedali na drvene klupe. Majka je ušla noseći Selmu u naručju, pa strina i onda Aleksandar. Seli su zbijeni jedni uz druge. Žamor je ispunjavao limenu unutrašnjost vozila. Kada su se vrata uz tresak zatvorila, putnici su shvatili da sa njima na put kreće i onaj isti vlažni i memljivi mrak iz paviljona u Jevrejskom logoru. Uz gusti mrak se u vozilo uvukla i tišina. A sa tišinom i strah.

Dok su se u potpunom mraku ljuljali u huktanju i poskakivanju, Aleksandar je čvršće nabio očevu kapu na lice i udahnuo duboko tražeći trag očevog mirisa. Jedan trenutak je razmišljao, a onda skinuo kapu sa lica i progovorio glasno:
– Ne boj se, majko. Kao što je Jona živeo tri dana i tri noći u strašnom mraku u utrobi velike ribe i nakon tri dana Bog se smilovao nad njim, i mi ćemo preživeti ovaj mrak.

Pročitano