Crveni automobil, scena 12
VREME: Petak, 23. avgust 1957. godine | MESTO: Ispod Brankovog mosta, uz Savu, blizu ugla Ulice Karađorđeva i Ulice Braće Krsmanović, Beograd

Novi Beograd

Prošlo je već skoro trinaest godina od kada je 20. oktobra 1944. godine Pavle ponosno umarširao u Beograd kao borac Dvadeset prve udarne srpske divizije Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije. Još uvek se jasno sećao kako je drhtao i borio se da zadrži suze dok je koračao slobodnim Beogradom, istovremeno pijan od oduševljenja i obuzet neizmernim strahom, jer je znao da je sa oslobođenjem došao čas kada će morati da se suoči sa svojim najgorim strepnjama: Da li je iko od njegovih najmilijih preživeo?

Nedugo zatim obišao je dobro poznate ulice i kucao na vrata svog stana i stanova svojih rođaka. Nešto je čuo od komšija, nešto od drugih svedoka, nešto od retkih preživelih Jevreja i tako saznao ono što je već odavno slutio: Njegov otac Julije i stric Rihard su streljani u Jabuci kod Pančeva, a ostali su završili na Sajmištu, u strašnoj dušegupci. Pavle je bio taj koji je Državnoj komisiji za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača prijavio smrt dvanaest članova svoje šire familije, jer nije bilo nikog drugog ko je mogao to da učini za njih.

Preživeti rat nije bilo lako, ali Pavlu je i mir bio težak. Trudio se da pronađe smisao u ogromnoj pustoši koju je tolika smrt ostavila u njegovoj duši. Zašto svi oni, zašto ne ja? Gde je pravda? Gde je bio Bog? Kako svi ovi ljudi oko mene hodaju, dišu i žive, kako to da svi zajedno ne vrištimo od užasa pred ovim nepreglednim morem nepravde i besmislene smrti? Svaki novi dan mu je bio izazov, svaki korak je bio borba. Ali vreme je prolazilo, neumitno i nezainteresovano i Pavle je postepeno pronašao način da se fokusira na dnevne rutine i nastavi da živi. Pronašao je motivaciju u studijama u Učiteljskoj školi u Beogradu i u ideji da život posveti obrazovanju dece.
– Deca će biti bolji ljudi od nas! – govorio bi Pavle.

Nakon završetka školovanja Pavle se zaposlio kao nastavnik istorije i geografije u Trećoj beogradskoj gimnaziji.

I tako je prošlo trinaest godina od oslobođenja. Terazije su obnovljene. Kupole hotela Moskva su i dalje nadzirale gužvu koja je promicala ispred prodavnica sa neonskim svetlima. Međutim, svi natpisi su bili drugačiji a fasade su Pavletu izgledale nekako kao da su ogrnute tuđom odećom. Iste, ali strane, nepoznate.

Jednog dana je Pavle u zbornici na velikom odmoru sasvim slučajno čuo kolegu nastavnika da pominje mladog inženjera Bogdana Živkovića.
– Bogdan! – povikao je Pavle, uplašivši ostale nastavnike u zbornici svojom iznenadnom i bučnom reakcijom. Pavle se tada po prvi put od rata setio malog Bogdana, Aleksandrovog najboljeg drugara iz razreda. I kao da je otkrio nekog svog najrođenijeg, Pavle se ozario srećom. Odmah se detaljno raspitao o Bogdanu. Nedugo zatim Pavle mu je poslao kratko pismo i uskoro su se dogovorili da se sretnu.

***

Od tog ledenog decembarskog dana kada je Aleksandar otišao u koloni beogradskih Jevreja preko pontonskog mosta putem druge strane Save, Bogdan je celog života osećao nemi i tupi bol u stomaku, a jedan ledeni crv je ostao da mu rovari po duši. Posle rata su ga roditelji čak vodili kod doktora brinući se da nije, ne daj Bože, nešto ozbiljno. Ali doktor je rekao da je to samo posledica loše ishrane za vreme rata i da samo treba lepo da jede, pa će sve biti u redu. Ali nekako, nikada više nije bilo u redu.

Rat se već odavno bio završio, a Bogdan se redovno vraćao na obalu pored porušenog mosta kralja Aleksandra i gledao na drugu stranu reke put Sajmišta. Kad god bi stajao baš na tom mestu, tupi bol u stomaku je bio najjači i Bogdan ga je osluškivao kao da u njemu traži odgovore. U njemu su se još uvek mešali osećaji griže savesti, sećanje na strah, bes i nemoć. Znao je da, kao mali dečak, nije mogao pomoći Aleksandru tog kobnog dana, ali je istovremeno znao da je neko trebalo da mu pomogne – a nije. Bogdan bi tako stajao i čekao, kao da će mu neko viknuti sa druge, Aleksandrove strane Save, i mahnuti: „Ovde sam, ovde sam!“ Upravo tu, dok je posmatrao ostatke porušenog mosta i njegove stubove kao krezave zube, Bogdan je shvatio da treba da napravi novi most i tako spoji ovu ”svoju ” sa Aleksandrovom obalom.

Kada je završio Građevinski fakultet 1952. godine, Bogdan je tražio i dobio posao u preduzeću ”Mostprojekt” osnovanom te godine, upravo sa zadatkom da izgradi novi most preko Save na mestu starog mosta kralja Aleksandra. Most su gradili sledeće četiri godine zajedno sa nemačkim kolegama. S jedne strane Bogdanu je jako smetalo da su Nemci umešani u gradnju ”njegovog mosta”, ali negde je mislio da je pravedno da i oni učestvuju u popravljanju onog što su iza sebe ostavili.

Tako je 1956. godine završen i u promet pušten novi most preko Save u čijem projektovanju je učestvovao i mladi, izuzetno vredni i motivisani inženjer Bogdan Živković, zbog čega je ispred kolektiva i posebno pohvaljen. Nakon završetka radova na Savskom mostu, ”Mostprojekt” je transformisan u Gradsku direkciju za projektovanje mostova. Godinu dana kasnije, baš tu, dok je Bogdan sedeo u svojoj kancelariji nad novim nacrtima, kolega mu je doneo Pavlovo pismo.

***

Bogdan i Pavle su se sreli u petak, 23. avgusta 1957. godine. Bogdanu je nekako bilo sasvim logično da predloži da se nađu na obali ispod novog mosta, na mestu gde je poslednji put video Aleksandra.

Pavle je bio veoma uzbuđen kada je ugledao visokog mladog momka sa naočarima koji je čekao na dogovorenom mestu.
– Bogdane, dete! Gospode, koliki si! – uzviknuo je Pavle stiskajući Bogdanovu ruku – Pa kako si, kako živiš?
– Čika Pavle – nasmejao se Bogdan – još uvek imate taj čuperak!
Onda su ćutali par minuta i gledali preko reke.
– Tu sam ga video poslednji put – progovorio je Bogdan tiho.
Pavle je nemo gledao preko reke i klimao glavom.
– Tata…- začuo se tada glasić iza njih. Pavle se okrenuo i ugledao dečačića od svojih 5 godina pored Bogdana.
– Čika Pavle, ovo je moj sin, doveo sam ga da se upoznate.
– Opa, mazal tov momčino, pa nisam znao… – zamucnu Pavle iznenađen.
– Aleksandre, pruži ruku čika Pavlu – reče Bogdan nežno dečaku.
– Aleksandar..? – zastade Pavle i pogleda Bogdana upitno pravo u oči.
– Da, čika Pavle, po našem Aleksandru.

Pavle je ostao kao okamenjen, nemoćan da se pokrene, samo mu je zadrhtala donja usna, a jedna suza mu se otkinu i skotrlja niz obraz. Mali Aleksandar, osetivši da je čika Pavlu teško, priđe mu i uze ga za ruku. Pavle je osetio toplu dečiju ruku u svojoj ruci i ostao tako ukočen, zagledan preko reke, ne usuđujući se da pogleda niže u dečaka.

– Čika Pavle, da li ste čuli da je danas otvoren novi Beogradski sajam? – upita Bogdan da razbije tišinu.
– Čuo sam, tamo je niže, na beogradskoj strani Save – jedva vidno pokaza Pavle glavom uzvodno.
– Novi Beograd se gradi sa druge strane reke. Biće to divan, novi svet – kao za sebe govorio je Bogdan, gledajući rastuće blokove u daljini i kranove koji su se nadvijali nad horizontom podižući ogromne betonske kutije jednu za drugom, ispunjene novim domovima za građane novog Beograda.

Nakon nekoliko dugih trenutaka Pavle se odvažio da bolje pogleda dečaka koji ga je držao za ruku. Tada primeti crveni automobil u dečakovoj ruci.

– Da li je to… Da li je moguće da je to Aleksandrov autić? – prošapta Pavle.
– Da, moj je! – odgovori dečak veselo.

KRAJ

Pročitano