Црвени аутомобил – Сцена 2 – Посета Сајму Аутомобила

Док су прилазили главном улазу у Београдски сајам, Александар је размишљао о томе како га је мајка при изласку из стана чврсто ушушкала у дебели шал и рекла како је Баба Мартa још увек варљива и није јој веровати ни у априлу. Када је питао оца ко је та Баба Марта, овај се само слатко насмејао и одмахнуо руком.

– Ма пусти сад бабе и жабе, сине, гледај ово! Oво је будућност, ово је капија кроз коју наш Београд улази у Европу! – показао је отац према главном улазу на Београдски сајам.
– Ти и твоја деца ћете једног дана живети у много бољем свету, у свету у којем ће човек искористити индустрију, науку и технику да свима буде боље! А овде, баш на овом месту, Београд постаје део те будућности. Срећан сам што живим у времену у коме сам и то видео, а ти, сине, си још срећнији, јер овакав ће једног дана бити твој живот и твоја свакодневница! – говорио је отац пун инспирације. – Европа, сине, ово је Европа! – вртео је главом, уздисао дубоко и корачао.

Импресиониран очевим ентузијазмом, док су улазили у Сајам, Александар је врло озбиљно и са извесним поносом гледао заставе разних земаља које су се вијориле над павиљонима.

– Оче, можемо ли прво..? – заустио је и застао, али отац је већ знао.
– Да, да, идемо право у Салон аутомобила!

Салон аутомобила је за Александра тог дана био најузбудљивије место на целој планети! Било је много људи, и од широких зимских капута многобројних посетилаца, Александар није могао да види довољно добро, па се стално успињао на прсте и извијао врат. Јасно је разазнавао специфичан мирис моторног уља и нафте. Најновији модели аутомобила разних светских произвођача били су постављени у неколико редова ширином целог павиљона. Посетиоце су од аутомобила делили само конопци разапети између стубова означавајући границу изложбеног простора. Александар је желео да пружи руку преко конопца и осети метал шасије макар врхом прста, али се није усудио. И управо ту, у Салону аутомобила, oтац је срео господина Демаја.

– Господине Фрелих, добар дан! – срдачно је снажним гласом оца поздравио господин Демајо, пружајући му руку.
– Како је прошло ваше предавање прошлог месеца у Јеврејској читаоници? Жао ми је што сам био спречен да дођем, али са великим интересовањем пратим ваше дискусије у новинама – одговорио је отац.
Александар је брзо закључио да је господин Демајо неки много важан човек, јер се чинило да га сви који пролазе поздрављају. Како су се отац и господин Демајо задржали у разговору, немајући стрпљења да их сачека, Александар се већ приближио једном од нових модела мерцедес-бенца. Сећео се како је Павле рекао да су немачки аутомобили најбољи, па их је зато сада са посебном пажњом студиозно посматрао. У пресијавању сјајног заобљеног метала могао је да види свој одраз и одразе људи који су пролазили иза њега. Већ је осећао узбуђење на помисао како ће сутра у школи о свему причати Богдану.

У ствари, било му је мало жао што и Богдан није ту, јер би онда могао с њим да разгледа и коментарише – иако би се вероватно на крају споречкали око тога који је модел најбољи. Александар се насмешио на ту помисао. „Ма, не свађамо се ми заправо“, помислио је у себи, као да се правда.