Crveni automobil, scena 2
VREME: Nedelja, 14. april 1940. godine | MESTO: Beogradski sajam (Staro sajmište)

Poseta Sajmu automobila

Dok su prilazili glavnom ulazu u Beogradski sajam, Aleksandar je razmišljao o tome kako ga je majka pri izlasku iz stana čvrsto ušuškala u debeli šal i rekla kako je Baba Marta još uvek varljiva i nije joj verovati ni u aprilu. Kada je pitao oca ko je ta Baba Marta, ovaj se samo slatko nasmejao i odmahnuo rukom.

– Ma pusti sad babe i žabe, sine, gledaj ovo! Ovo je budućnost, ovo je kapija kroz koju naš Beograd ulazi u Evropu! – pokazao je otac prema glavnom ulazu na Beogradski sajam.
– Ti i tvoja deca ćete jednog dana živeti u mnogo boljem svetu, u svetu u kojem će čovek iskoristiti industriju, nauku i tehniku da svima bude bolje! A ovde, baš na ovom mestu, Beograd postaje deo te budućnosti. Srećan sam što živim u vremenu u kome sam i to video, a ti, sine, si još srećniji, jer ovakav će jednog dana biti tvoj život i tvoja svakodnevnica! – govorio je otac pun inspiracije. – Evropa, sine, ovo je Evropa! – vrteo je glavom, uzdisao duboko i koračao.

Impresioniran očevim entuzijazmom, dok su ulazili u Sajam, Aleksandar je vrlo ozbiljno i sa izvesnim ponosom gledao zastave raznih zemalja koje su se vijorile nad paviljonima.

– Oče, možemo li prvo..? – zaustio je i zastao, ali otac je već znao.
– Da, da, idemo pravo u Salon automobila!

Salon automobila je za Aleksandra tog dana bio najuzbudljivije mesto na celoj planeti! Bilo je mnogo ljudi, i od širokih zimskih kaputa mnogobrojnih posetilaca, Aleksandar nije mogao da vidi dovoljno dobro, pa se stalno uspinjao na prste i izvijao vrat. Jasno je razaznavao specifičan miris motornog ulja i nafte. Najnoviji modeli automobila raznih svetskih proizvođača bili su postavljeni u nekoliko redova širinom celog paviljona. Posetioce su od automobila delili samo konopci razapeti između stubova označavajući granicu izložbenog prostora. Aleksandar je želeo da pruži ruku preko konopca i oseti metal šasije makar vrhom prsta, ali se nije usudio. I upravo tu, u Salonu automobila, otac je sreo gospodina Demaja.

– Gospodine Frelih, dobar dan! – srdačno je snažnim glasom oca pozdravio gospodin Demajo, pružajući mu ruku.
– Kako je prošlo vaše predavanje prošlog meseca u Jevrejskoj čitaonici? Žao mi je što sam bio sprečen da dođem, ali sa velikim interesovanjem pratim vaše diskusije u novinama – odgovorio je otac.
Aleksandar je brzo zaključio da je gospodin Demajo neki mnogo važan čovek, jer se činilo da ga svi koji prolaze pozdravljaju. Kako su se otac i gospodin Demajo zadržali u razgovoru, nemajući strpljenja da ih sačeka, Aleksandar se već približio jednom od novih modela mercedes-benca. Sećeo se kako je Pavle rekao da su nemački automobili najbolji, pa ih je zato sada sa posebnom pažnjom studiozno posmatrao. U presijavanju sjajnog zaobljenog metala mogao je da vidi svoj odraz i odraze ljudi koji su prolazili iza njega. Već je osećao uzbuđenje na pomisao kako će sutra u školi o svemu pričati Bogdanu.

U stvari, bilo mu je malo žao što i Bogdan nije tu, jer bi onda mogao s njim da razgleda i komentariše – iako bi se verovatno na kraju sporečkali oko toga koji je model najbolji. Aleksandar se nasmešio na tu pomisao. „Ma, ne svađamo se mi zapravo“, pomislio je u sebi, kao da se pravda.

Pročitano