Црвени аутомобил, сцена 3
ВРЕМЕ: Недеља, 12. мај 1940. године | МЕСТО: некада Космајска, данас Улица Маршала Бирјузова 19, синагога Сукат Шалом, Београд

Бар мицва

– Његово Величанствo Александар I, краља Срба, Хрвата и Словенаца из народне династије Карађорђевића на дан 15. јуна 1924. године, 13. сивана 5684. полаже камен темељац зграде Српско-јеврејске црквене општине Ешкенаског обреда у Београду. – поновио је Александар.
– Тако је – рече стриц Јулије, – и онда су ту повељу потписали краљ Александар и краљица Марија и положили у темеље синагоге!
– Краљ и краљица су положили повељу у темеље? Лопатом? – широм рашири очи Александар.
– Ма не – насмеја се стриц Јулије – то лопатама су радили радници, а краљ и краљица су потписали повељу и тиме благословили да се у Београду има изградити Ашкенаска синагога, а у оквиру синагоге и школа, канцеларије, микве, гимнастичка сала и станови за намештенике Српско-јеврејске црквене општине ашкенаског обреда.
– И зато ви станујете у стану у синагоги, јер ви сте намештеници?
– Тако је, габај је намештеник у синагоги и ми станујемо ту у стану – стрпљиво је одговарао стриц Јулије.
– Да ли је онда и Павле намештеник? И он станује у синагоги? – питао је даље Александар
– Ма не – смејао се Јулије – Павле станује у синагоги јер је мој син. И стрина тако станује ту јер је моја жена. Нормално је да породица живи заједно у стану. И ти живиш са својим оцем, мајком и Селмом, зар не? – ширио је руке стриц објашњавајући.
– Па јесте – замишљено је одговорио Александар.
– А хоће ли и Павле бити габај једног дана?
– Сумњам. Њега то не занима много – одрично је климао стриц Јулије.
– Он је више за неке земаљске послове. Знаш и сам да сада помаже у радњи код Мике Алтараса и штеди новац јер жели да иде на високе школе. Хтео је у Праг, тамо је студирао и наш рођак Соломон. Али, у Праг се више не може. Сада размишља о Швајцарској.
– Земаљски послови..? – понови Александар
– Као када се сади кромпир? – покушавао је да разуме.
– Ма не – опет се смејао стриц Јулије – Павла занимају науке, као математика или механика, овоземаљска знања, а ја сам увек био више за духовне науке, да учим Тору и разумем свет кроз Божије учење.
– Ти си као рабин? – питао је дечак даље.
– Па, нисам ја рабин, Игњат Шланг је рабин – показа главом стриц Јулије према рабину ниже у дворишту – а ја помажем у свему око службе и око синагоге. Све практичне ствари, шта год треба. То ради габај.

Александар је посматрао рабина Шланга са врха степеница испред десног улаза у зграду синагоге. Рабин је шеткао од једне до друге групе гостију и разговарао са свима по пар минута. Онако свечано обучен у своју одору и са том сребрном великом брадом, изгледао је Александру као неки мудрац из старих прича о Мојсију и Јошуи. Широко, каменом поплочано двориште пресијавало се разнобојним одбљесцима шарених витража прозора синагоге, окупано мајским сунцем.

Данас је био свечани дан – Моша и Јаков су навршили тринаест година и заједно су имали бар мицву. ”Младе особе стичу права, али и обавезе које припадају одраслима, и постају одговорни за своје одлуке и поступке”, сећао се Александар како му је отац први пут објаснио шта је бар мицва. Моша и Јаков су се фотографисали испред зида, близу капије, са лепим белим талитима око врата. Били су мало нервозни, али поносни и срећни. „Како не би били срећни“, мислио је Александар и с нестрпљењем маштао како ће и он једног дана тако дочекати своју бар мицву. Није био сасвим сигуран шта ће се тачно променити након тога у његовом животу, али пошто ће га сматрати одраслим, надао се да ће моћи да намешта косу као Павле, а да мајка неће смети то да му брани. То му се чинило као доста добар почетак одраслог живота. Погледом је потражио Павла по дворишту. Ено га! Стајао је са стрином, својом мајком. Александар је са дубоким уздахом резигнирано закључио како је Павлова тамна свиленкаста кипа тако елегантна, док је његова бела, плетена тако дечија.

Стриц Јулије је сишао низ степенице у двориште синагоге, па је и Александар доскакутао за њим међу госте. Насмејани и поносни Мошини и Јаковљеви родитељи примали су управо честитке од Александровог оца и мајке.
– Мазал тов, мазал тов!
– Колико је Селма порасла! – чучнула је Мошина мајка испред Селме, ухватила је нежно за рамена и гледала у очи климајући главом као да се чуди и не верује. Селма се смешкала и трептала.
– Дођи, честитај, Александре – добаци му отац. Александар је врховима прстију проверио да ли му је кипа добро намештена на глави, да му не стоји ”нахерена, као да је неки циркусант”, како је једном Богданова мајка опоменула Богдана када му је школска капа стајала накриво.
– Мазал тов! – пружао је Александар редом свима руку.

Размишљао је како је чудно што им је Моша рођак, а Јаков није, а са друге стране Моша и Јаков су један другом били рођаци. „То је све веома компликовано са тим родбинским везама“, мислио је Александар. „А опет, нема то ни много везе – ето, на пример Богдан, Богдан ми није род, али ми је скоро најближи! Само су ми мајка, отац и Селма ближи, јер смо ми породица. И Павле“.

Пролазници су наилазили Космајском улицом, корачајући лагано, уживајући у недељном сунцу. Неки би застали и насмешили се Моши и Јакову, неки би махнули ”Мазал тов!”, а неки су гледали своја посла или ваљда били замишљени, па нису ни примећивали свечаност у дворишту синагоге.

Мувајући се међу гостима у дворишту, у вреви смеха и радости, Александар је на једном месту осетио да гласови имају један другачији, пригушен и забринут тон. Помињао се рат. ”Рат је зло које у човеку пробуди животињу” – препознао је Александар глас стрица Јулија. Неопажено је пришао да чује боље.

– Неће то доћи код нас у Југославију, нека се само наша земља држи по страни… – говорио је женски глас. Неки други мушки глас је узвраћао:
– Али видели сте сада у Пољској, и пре пар година у Немачкој шта је било… – онда се глас утиша – Kristallnacht… то је страшно, погроми опет! Па Anschluß Österreichs! Нечувено!
– Кажу да то није у вези са Јеврејима, него против комуниста. То су комунисте затварали, а не нас. Тако сам чула.
– Ја мислим неће Хитлер дуго – узвратио је трећи глас – Немци су бре културан народ, господо, није то као код нас, њима је ред најважнији и да се поштено ради!
– Ја се бринем, ипак. Па видите да у Београд стижу избеглице из Беча. Из Бееееча, господо! – један глас је храпаво шапутао, изобличујући то ”е”, ваљда да нагласи како је Беч неко веома посебно место, мислио је Александар.
– Ма какве избеглице? – забринуто ће један женски глас.
– Бечки Јевреји, драга моја – настави други женски глас – Беже пут Палестине. Био је један из Беча код Демајових за Шабат. Кажу да је страшно било када су дошли хитлеровци. Страшно!
– Не будите наивни, може то и нама да се деси! Видећете! И ови наши се плаше Хитлера, па већ играју како он свира!
– А шта свира Хитлер? – оте се Александару, на шта се сви исправише изненађено и ућуташе, па прснуше у смех.
– Иди играј се тамо даље са децом! – помилова га стриц Јулије и гурну нежно у правцу Моше и Јакова.

„Али Моша и Јаков нису више деца“, помисли Александар.

Прочитано