Црвени аутомобил – Сцена 4 – Ханука 1940.

– Ја мислим – говорила је Селма сласно облизујући кестен пире са кашике- да је Ханука баш одлична!
– И ја мислим да је Ханука одлична – нервирао се Александар – али само кажем, Богдан добро очисти чизме и остави испред врата за Светог Николу, и онда сутрадан нађе поклон у чизми, ако је био добар.
– Па добро, лепо је и то – говорила је мајка и припремала следећу кашику кестен пиреа, уобличавајући округласти залогај таман довољно велики и довољно мали за Селмина усташца – многи Срби славе Светог Николу. И тета Зора… Сећате се тета Зоре Херцог, у ствари сада је Бранковић? – мајка погледа децу упитно на кратко, па настави – Тета Зора је удата за Србина, па сада слави и Светог Николу. А посећује и очеву фамилију и за Хануку!
– И два пута добије ханука гелт! – узбуђено је констатовала Селма.
– Поклон за Светог Николу се не зове ханука гелт! – исправи је Александар.
– Па како се зове? – упита Селма.
– Не знам… Поклон, ваљда? – замисли се Александар и узе велику кашику кестен пиреа.

Седели су на Теразијама, пред посластичарницом, одмах до хотела Москва и продавнице ”Тивар”. Продавница ”Тивар” је држала одела и конфекцију, али је имала и одељење са играчкама. Када су наручили два кестен пиреа за Селму и Александра, отац се ”сетио” да нешто мора да обави и ушао у радњу. Александар је добро знао да је отац, у ствари, отишао да им купи поклоне за Хануку, али, како је све то био део узбудљиве игре, није имао ништа против да се прави да не зна шта је по среди.

Београд је тонуо у идилично зимско вече. Зелене куле крова хотела Москва надзирале су жамор окупљене гомиле која је пролазила и седела под неонским натписима. Врева разговора и кораци пролазника су ођекивали мокрим тротоаром, а трамвај број 1 Калемегдан – Славија шкрипио је по шинама, звонећи три-четири пута реско ”динг, динг, динг” у знак упозорења, увек на истом месту где су пешаци прелазили улицу.

Александар је волео дане Хануке, не само због поклона. Волео је тајанствени пламичак свећа које су палили, сваке вечери још по једну више, на осмокраком свећњаку – ханукији. Заправо, ханукија има девет кракова, али ова свећа у средини се не рачуна, она је ту само да послужи за паљење ових других осам. Тих дана би у посету долазили стриц Јулије, стрина, Павле, и други рођаци. Одрасли би играли карте, а деца су се чигром играла ”нес гадол, хаја шам”. Иако је био велики, Павле би седео са децом и вртео чигру. Он то најспретније ради! Онда би им стриц Јулије и отац причали приче о храбром Јуди Макабију – чије име значи ”маљ” – који се у давна, давна времена, када су страшни окупатори Јеврејима забранили да буду Јевреји, три године борио и на крају победио и ослободио Јерусалим и цели јеврејски народ. Александар је у стакленој посудици вајао кестен пире у облику брега, а на врху је правио Храм и замишљао како Јуда Макаби храбро јуриша узбрдо и маше маљем да ослободи народ.
– Александре, побогу, не играј се храном!
– Да, мајко – прену се Александар и стави залогај кестен пиреа у уста.

У то се појавио и отац.
– Ех, ја сам обавио што је требало, јесте ли ви готови?
– Јели смо веома леп кестен пире – објасни оцу Селма док су кретали тротоаром кући.
”Динг, динг, динг” поздрави их трамвај.

***

Неколико дана касније деца су добила поклоне. Селма је свог плишаног меду прозвала Пепи. Од тада су били нераздвојни. Александар је добио предиван црвени аутић. Можда и није био сасвим исти, али Александру је изгледао баш као мерцедес- бенц W-154 M163, победнички болид са велике београдске трке на Калемегдану.