Crveni automobil, scena 4
VREME: Ponedeljak kasno popodne, 16. decembar 1940. godine uoči Hanuke | MESTO: Terazije, Beograd

Hanuka 1940.

– Ja mislim – govorila je Selma slasno oblizujući kesten pire sa kašike- da je Hanuka baš odlična!
– I ja mislim da je Hanuka odlična – nervirao se Aleksandar – ali samo kažem, Bogdan dobro očisti čizme i ostavi ispred vrata za Svetog Nikolu, i onda sutradan nađe poklon u čizmi, ako je bio dobar.
– Pa dobro, lepo je i to – govorila je majka i pripremala sledeću kašiku kesten pirea, uobličavajući okruglasti zalogaj taman dovoljno veliki i dovoljno mali za Selmina ustašca – mnogi Srbi slave Svetog Nikolu. I teta Zora… Sećate se teta Zore Hercog, u stvari sada je Branković? – majka pogleda decu upitno na kratko, pa nastavi – Teta Zora je udata za Srbina, pa sada slavi i Svetog Nikolu. A posećuje i očevu familiju i za Hanuku!
– I dva puta dobije hanuka gelt! – uzbuđeno je konstatovala Selma.
– Poklon za Svetog Nikolu se ne zove hanuka gelt! – ispravi je Aleksandar.
– Pa kako se zove? – upita Selma.
– Ne znam… Poklon, valjda? – zamisli se Aleksandar i uze veliku kašiku kesten pirea.

Sedeli su na Terazijama, pred poslastičarnicom, odmah do hotela Moskva i prodavnice ”Tivar”. Prodavnica ”Tivar” je držala odela i konfekciju, ali je imala i odeljenje sa igračkama. Kada su naručili dva kesten pirea za Selmu i Aleksandra, otac se ”setio” da nešto mora da obavi i ušao u radnju. Aleksandar je dobro znao da je otac, u stvari, otišao da im kupi poklone za Hanuku, ali, kako je sve to bio deo uzbudljive igre, nije imao ništa protiv da se pravi da ne zna šta je po sredi.

Beograd je tonuo u idilično zimsko veče. Vreva razgovora i koraci prolaznika su odjekivali mokrim trotoarom, a tramvaj broj 1 Kalemegdan – Slavija škripio je po šinama, zvoneći tri-četiri puta resko ”ding, ding, ding” u znak upozorenja, uvek na istom mestu gde su pešaci prelazili ulicu.

Aleksandar je voleo dane Hanuke, ne samo zbog poklona. Voleo je tajanstveni plamičak sveća koje su palili, svake večeri još po jednu više, na osmokrakom svećnjaku – hanukiji. Zapravo, hanukija ima devet krakova, ali ova sveća u sredini se ne računa, ona je tu samo da posluži za paljenje ovih drugih osam. Tih dana bi u posetu dolazili stric Julije, strina, Pavle, i drugi rođaci. Odrasli bi igrali karte, a deca su se čigrom igrala ”nes gadol, haja šam”. Iako je bio veliki, Pavle bi sedeo sa decom i vrteo čigru. On to najspretnije radi! Onda bi im stric Julije i otac pričali priče o hrabrom Judi Makabiju – čije ime znači ”malj” – koji se u davna, davna vremena, kada su strašni okupatori Jevrejima zabranili da budu Jevreji, tri godine borio i na kraju pobedio i oslobodio Jerusalim i celi jevrejski narod. Aleksandar je u staklenoj posudici vajao kesten pire u obliku brega, a na vrhu je pravio Hram i zamišljao kako Juda Makabi hrabro juriša uzbrdo i maše maljem da oslobodi narod.
– Aleksandre, pobogu, ne igraj se hranom!
– Da, majko – prenu se Aleksandar i stavi zalogaj kesten pirea u usta.

U to se pojavio i otac.
– Eh, ja sam obavio što je trebalo, jeste li vi gotovi?
– Jeli smo veoma lep kesten pire – objasni ocu Selma dok su kretali trotoarom kući.
”Ding, ding, ding” pozdravi ih tramvaj.

***

Nekoliko dana kasnije deca su dobila poklone. Selma je svog plišanog medu prozvala Pepi. Od tada su bili nerazdvojni. Aleksandar je dobio predivan crveni autić. Možda i nije bio sasvim isti, ali Aleksandru je izgledao baš kao mercedes- benc W-154 M163, pobednički bolid sa velike beogradske trke na Kalemegdanu.

Pročitano