Црвени аутомобил – Сцена 5 – Бомбардовање Београда

Александар је лежао потрбушке на поду и целој породици читао наглас Политикин забавник. Ово заједничко читање Забавника било им је једна од омиљених забава након завршетка Шабата суботом увече.

– Брик Брадфорд – пренаглашено театралним гласом читао је Александар наслов у заглављу стрипа – ”Индијанска лутка с дијамантским очима”, двадесет и шести наставак, Брик спасава професора! – правио је гримасе и бечио очи имитирајући ”индијанску лутку”. Селма је лежала на поду поред Александра, држала Пепија и понавља му:
– Брик Брадфорд! Индијанска лутка са димајантским очима!
– Дијамантским! – исправи је Александар.
– Дима.. димајамантским очима! – исправљала се Селма и климала значајно главом Пепију да би и он разумео.
– Док се Брик спуштао у бунар, професор је нестао испод површине воде… – драматично је изговарао Александар и правио покрете рукама као да плива.
– …испод површине воде! – тресла је Селма Пепеа као да жели да га убеди колика опасност вреба професора.
Мајка и отац су седели са стране и гласно се смејали овој представи.

Сваке вечери пред одлазак на спавање, Александар и Селма би отишли да пољубе оца који је тада обично седео за великим трпезаријским столом од ораховог дрвета и пожеле му лаку ноћ. Отац би их помазио по коси и пољубио, а онда би их мајка испратила у собу. У дечијој соби би био мрак, али је светло долазило из трпезарије правећи издужени траг по средини ћилима. Мајка би прво проверила да ли је прозор добро затворен, мало поравнала завесу, онда покрила Александра и пољубила га у чело говорећи ”мој златни дечак”. Онда би поседела мало на Селмином кревету, па би и њој рекла ”моје најдраже срце”, пољубила је и затворила за собом врата. Издужени траг светлости на ћилиму би затварањем врата нагло угаснуо, а у собу би се увукла пригушена и бледа светла улице, бацајући сенке на део зида изнад Александровог кревета. Понекад, када је било ветра, шуштао би један високи храст који је растао пред кућом, а трепераве сенке његовог лишћа би играле по зиду.

Александар је тихо извукао свој црвени аутомобил испод јастука. Тако у полумраку изгледао је тајанственије, као да је чаробан. Прстима је прелазио преко фине глатке површине свог аутомобила, а онда кажипрстом пажљивим одмереним покретом окретао точкиће. Завртео би их, а онда слушао како шуште, док не успоре и на крају стану. Онда би их поново завртео.

Одједном се нашао на месту возача, мењао брзине грчевито стискајући волан. Гле, и Богдан је ту поред њега на месту сувозача у сјајном црвеном мерцедес-бенцу W-154 М163, непобедивом болиду светских првака. Александар и Богдан су јурили око Калемгедана, и ускоро ће кроз опори мирис бензина и нагорелих гума, галаму узбуђене публике, буку мотора и шкрипу точкова, проћи поред трибина на којима стоје отац и Павле. Како ће се тек они изненадити када их угледају? Александар је мењао брзине, а мотор је брујао веома гласно, све гласније. Александар се окретао, нешто није у реду, пустио је волан, мотор је хучао веома гласно. Богдан се ухватио за главу. Нешто није у реду! Болиди су јурили поред њих на све стране, стотине болида, стотине мотора. И Александар се ухвати за главу.

– Александре? – чуо је Селмин глас. Стајала је поред њега са Пепијем у руци. Александар се усправи на кревету. „Да ли сањам“, мислио је, „откуд ови мотори?“ Пришли су полако прозору. Нешто се чује. Отворио је полако прозор и разгрнуо завесу. Бука мотора је била разговетна и још гласнија. Небом су се ројили авиони, као густа јата црних птица широм раширених крила. Цело небо је било покривено њиховим силуетама. Селма је покрила уши рукама. Онда су се зачуле сирене.
– Александре? – зацвилила је Селма у страху.

Када је прва бомба експлодирала у пламеном праску, осетили су како се цела кућа затресла, и устукнули један корак назад у собу широм разгорачених очију. Мајка је већ била иза њих, грабила их за руке и вукла унутра:
– Брзо, идемо у склониште!
– Шта је ово, мајко?
– Немци. Почео је рат.

”Рат је зло које у човеку пробуди животињу” – учинило се Александру да чује глас стрица Јулија