Црвени аутомобил – Сцена 6 – Окупација

Након што су немачки бомбардери 4. ваздушне флоте под командом генерала Александра Лера истресли 440 тона свог смртоносног терета над градом, Београд је данима био покривен облаком песка и прашине кроз коју су се назирале рушевине, разваљени зидови, попуцале фасаде и стакла, а по улицама су лежале греде, црепови, новине, саксије са цвећем и цигле. Тупи одјек последње експлозије као да је још увек јечао улицама, а сва слова и речи 350.000 књига Народне библиотеке још су падале по граду помешане са пепелом и јауцима рањеника затрпаних под Вазнесењском црквом, риком белих медведа, лавова, јелена и краљевских ждралова који су издисали у руинама Београдског зоолошког врта подно Калемегданске терасе, ношени у ковитлацу све до Добрачине 18, где је иза прозора са напрслим стаклом стајао Александар и немо посматрао своју улицу.

***

Од како су прве немачке јединице ушле у Београд 12. априла, немачки војници и фолксдојчери из Земуна и Београда су почели са пљачкама имовине грађана Београда, а нарочито јеврејских радњи и станова.

У наредним данима образована је војноокупациона управа са разгранатим репресивним апаратом у којем су главну улогу имале Оперативна група и Опаративна команда полиције којима руководе СС пуковник Вилхелм Фукс и СС мајор Карл Краус. Централно место је имао злогласни четврти одсек полицијске службе – Гестапо, у којем је одмах формирано одељење за Јевреје “Judenreferat” на чијем челу је СС поручник Фриц Штраке.

Сво то Александар није знао. Али је чуо када су отац и мајка 16. априла на глас читали проглас шефа Оперативне групе полиције којим се Јеврејима под претњом смрти наређује да се 19. априла јаве у Пожарну команду на Ташмајдану. Тиме је почело регистровање и обележавање Јевреја жутим тракама око рукава.

Већ 20. априла отац је отпуштен из службе, и уместо на посао, од тог дана морао је да иде на присилни рад са другим Јеврејима. У прво време су рашчишћавали град од последица бомбардовања и извлачили мртве испод рушевина, а касније су на железничкој станици и у пристаништу на Сави радили на утовару заплењеног оружја и опреме југословенске војске, намирница из опљачканих магацина хране, опреме из опљачканих фабрика, опљачкане робе из јеврејских и српских радњи. Осим тога, радили су и на другим тешким пословима чији основни циљ је био понижење Јевреја, а нису биле поштеђене ни јеврејске жене.
Једна за другом стизале су антијеврејске уредбе, објављиване у новинама и на плакатима полепљеним по улицама града: сви Јевреји у Београду могу куповати робу на пијаци и у продавницама само после 10.30 часова; Јевреји могу на јавним чесмама да се снабдеју водом тек после осталих грађана; забрањује се свим трговцима да испод руке продају робу Јеврејима под претњом новчане казне, затвора или слања у концентрациони логор; Јевреји не смеју поседовати фото-апарате; Јевреји не смеју поседовати фрижидере; Јевреји не смеју да користе телефоне; Јевреји не смеју поседовати радио апарате; Јеврејима је забрањено да се возе трамвајима…

На крају, 31. маја, све ове уредбе које су до тада спорадично стизале, званично су објављене и кодификоване у Листу уредаба Војног заповедника у Србији под насловом “Наредбе које се односе на Јевреје и Цигане”, а постављени су и комесари који ће ”управљати” јеврејским предузећима и радњама.

Крајем априла формиран је и Савет комесара под управом Милана Аћимовића који је био и на челу Министарства унутрашњих послова. Његовом наредбом образована је Управа града Београд на челу са Драгим Јовановићем као главна српска управна и полицијска власт у Београду. Њен најважнији полицијски орган је било Одељење специјалне полиције чији је седми одсек, ”Одсек за Јевреје и Цигане”, на челу са полицијским комесаром Јованом Николићем, био задужен за спровођење мера против Јевреја и Рома. Осим тога, формирана је и Команда жандармерије, под којом је тада било око 3000 српских жандарма.

– Издајници – са гнушањем је коментарисао отац док му је мајка помагала да скине прашњави капут након целодневног принудног рада. – Ух, полако – с болном гримасом се извијао отац и полако извлачио руку из рукава. Онда се сручио на столицу уз трпезаријски сто од ораховог дрвета, погнуо главу и уморно дубоко дисао док је трпезарију испунио мирис зноја и прашине – То су све сами издајници, олош и немачке слуге!

Од маја, а нарочито од јуна, у Београд су стигле масе српских избеглица из других крајева Југославије, углавном из усташке Независне Државе Хрватске, доносећи вести о ужасним прогонима и покољима.
У току лета градом су освануле пароле по зидовима: ”Доле окупатор”, ”Смрт фашизму, слобода народу”, ”Живела борба народа”, ”Србија се умирити не може”, ”Живео савез са Русијом”. Шапутало се о покрету отпора. Стизале су вести о паљењу окупаторске и издајничке штампе, сечењу телефонских каблова, саботажама на пругама, а касније и о паљењу окупаторских аутомобила и камиона, паљењу немачких војних гаража, те о нападима на жандаре и немачке војнике. Пале су и прве жртве међу окупаторима.

Новине су писале да су све то ”недела комуниста и Јевреја”. Убрзо су почела масовна стрељања за одмазду.

СС генерал Харалд Турнер, начелник Војне управе Србије, обласним и среским војним командама по Србији је наложио да као таоце за одмазде треба првенствено узимати Јевреје.

Пар месеци касније Немци ће и званично објавити наредбу да ће за сваког убијеног немачког војника стрељати 100, а за рањеног 50 талаца.

После напада нацистичке Немачке на Совјетски Савез 22. јуна 1941. године почео је талас масовног хапшења комуниста и њихових симпатизера за које је почетком јула формиран концентрациони логор на Бањици. У логор су убрзо интернирани и други противници окупационог и квислиншког режима, а од средине септембра и јеврејски мушкарци. Логораши у Бањици су тада били главни извор талаца за масовна стрељања.

Новине су стално објављивале вести: ”Стрељано толико и толико комуниста и Јевреја за одмазду”. Репресије према становништву Београда су се појачавале. Полицијски час је продужен, а за Јевреје је почињао још раније него за остало грађанство.

У недељу 17. августа Немци стрељају, а затим вешају петорицу српских партизана и антифашиста на електричне стубове на Теразијама, а истог дана фолксдојчерске организације Београда и Земуна организују велику параду и марширају преко Теразија кроз град.

Крајем августа, у Топовским шупама у предграђу Београда формиран је логор за јеврејске мушкарце. Први затвореници су били Јевреји из Баната, а затим и из Београда. Почетком октобра логор Топовске шупе ће преузети улогу главног резервоара талаца за масовна стрељања. Крајем истог месеца, уз Јевреје, нацисти затварају и ромске мушкарце из Београда и околине.

***

Београд као да се изобличио од бола, стењао је под окупаторском чизмом чији је окрутни и страшни топот одјекивао градом, ношен у ковитлацу све до Добрачине 18, где је иза прозора са напрслим стаклом стајао Александар и немо посматрао своју улицу.