Црвени аутомобил – Сцена 7 – Бекство

Тог дана, на зборном месту пред зградом Специјалне полиције за Јевреје у улици Џорџа Вашингтона 21 – где су морали да се јаве сваког јутра – Рихард и Павле су распоређени са групом од око петнаест других Јевреја на принудни рад у пристаништу. Павловог оца Јулија су већ били послали са другом групом, али нису чули куда. Читав дан, све до смркавања, Рихард и Павле су товарили и премештали џакове и дрвене сандуке у пристаништу, а онда уместо да их пусте кућама, наредили су им да се построје у два реда и да чекају. Нису им дали да седну, па су се тако њих петнаесторица, исцрпљени и прљави од целодневног тешког посла, премештали с ноге на ногу, дошаптавали се и нагађали зашто их не пуштају.

– Намерно нас држе на Шабат! – рече неко.
– Пре десетак дана стрељаше педесет људи у Београду због убиства немачког војника. Да није опет тако нешто, куку нама? – зачу се позади.
– Господе Боже! – уздрхта неки други глас.

Око групе је нервозно горе доле шеткао бркати жандар, мрмљао, псовао и проклињао ”куд баш његова смена” и ”проклети Чивути”. Двојица немачких војника су стајали мало даље наслоњени на зид зграде, пушили и разговарали. Један се гласно насмејао. Негде из суседног дворишта чуо се лавеж пса.
Рихард је стајао погурен, спуштених рамена, тром и уморан. Павле је покушао да га држи испод мишке, али Рихард је одмахнуо руком и само рекао: “Пусти”. Наместио је капу, дубоко уздахнуо и исправио се. Павле је ипак стао близу, спреман да га придржи ако посрне.

– Шта чекамо? – питао је Павле – почео је већ полицијски час!
– Ко зна? – уздахнуо је дубоко Рихард.

Лагани септембарски ветар је доносио мирис реке који се мешао са мирисима зноја и прашине упијених у косе и одела уморних људи. Један старији човек из постројене групе тешко је кашљао и стењао.
– Госпон’ жандар, да ли би питали Немце да мало седнемо? Овом човеку је лоше, старији је, не може више да стоји, молим вас? – упита неко.
– Бандо комунистичка! – издера се жандар исколачивши очи док је брзим покретом руке грабио ремен пушке као да ће да је скине са рамена – Што их ти не питаш, паметњаковићу?

Онда је стигао камион. Паркирао се поред двојице немачких војника. Возач је остао да седи за управљачем и није гасио мотор, а из кабине је изашао немачки официр. Два војника су се исправила у ставу мирно, а официр им је нешто жустро рекао на немачком. Ова двојица су сместа потрчали ка групи постројених Јевреја и уз вику почели да их терају у камион. Павле је придржавао Рихарда који више није покушавао да му се отме. Помогао је Рихарду да се попне, а онда придржао и погурао још неколико старијих људи, те на крају и сам скочио у камион.

– Сине Павле, ово никако није добро – забринуто је одмахнуо главом Рихард – никада нас пре нису увече возили камионом.
– Стриче, па шта мислите куда нас воде? – нервозно је упитао Павле, док су два војника гурала људе на камиону да се још више збију и направе места и за остале. Ту је био и бркати жандар. И он је изгледао прилично уплашен, иако је викао и гурао људе. На крају је један од двојице немачких војника скочио са камиона и затворио преграду. Ударио је снажно дланом у лим и махнуо возачу. Кренули су.

Прошли су поред Пожарне команде на Ташмајдану, а онда преко Славије даље према Карађорђевом парку путем према Аутокоманди. Већ се било смркло, полицијски час је почео, и улице су биле пусте и мрачне као да никога на свету није било осим тог камиона који је брундао празним градом. На свако поскакивање и трескање камиона тела су се тетурала и сударала. У буци машине и са ветром у очима, рукама су тражили ослонац хватајући се једни за друге. Само су страх и неизвесност бубњали у ушима јаче и од мотора камиона и одјекивали све гласније са сваким пређеним километром.

– Сине Павле – наслонио је Рихард усне на Павлово уво – гледај да не стигнеш са нама тамо куда нас возе.

Павле је ћутао загледан у једну тачку негде изнад Рихардовог рамена. Мисли су му се ројиле убрзано, а чело мрштило све више и више док су му се преко лица ритмично смењивале сенке и светла уличних лампи. Онда је нагло провукао прсте кроз косу и остао у том положају као да се држи за онај свој чуперак којем се Александар тако дивио.

– Стриче…- проговорио је суво Павле, борећи се са ветром, страхом и тешком одлуком коју је морао брзо да донесе. Рихард га је погледао дубоко у очи, насмешио му се нежно и узео га за руку кришом, у гужви међу стиснутим телима.
– Не брини за нас – рекао је Рихард и стиснуо му руку јаче. Павле га је гледао немо још неко време, и онда одговорио стиском руке.

На првој следећој окуци, када је камион мало успорио, Павле је изненада гурнуо првог човека до себе на немачког војника, једном руком за тренутак ухватио руб камиона и скочио. Док је Павле тако летео преко ограде камиона, као да је на тренутак све застало и укочило се. Време је стало, нико није дисао, а мотор камиона као да је тек мрмљао негде дубоко под водом, заглушен и туп. Само је један глас, Рихардов, снажно одјекну кроз ноћ:
– Бежи, сине, бежи, Павле, срећо моја!

– Халт, халт! – урлао је немачки војник док се дизао са пода камиона скидајући пушку са рамена. Онда је камион нагло закочио уз шкрипу и хропац лима и метала и сви су се још једном затетурали и попадали. Чуло се како се отварају врата кабине и како официр нешто виче на немачком. Онда су се зачула два пуцња из пиштоља, па онда још један пуцањ из пушке немачког вајника са камиона. После пуцњева сви су ћутали и ослушкивали, и Немци, и Јевреји, и бркати жандар.

Неколико дугачких секунди трајала је тишина, а онда су сви јасно чули како грање пуцкета од трка младих ногу које су Павла хитро, као ветар, носиле све дубље и све даље у окриље мрака.

– Утече момчина! – проговори неко усхићено, баш као да су сви побегли.