Црвени аутомобил – Сцена 8 – Синагога за време окупације

Александар и Селма већ неколико месеци готово никако нису излазили из куће. Мајка је говорила да је сувише опасно за јеврејску децу да буду у граду и са родитељима, а поготово сами. Она је, опет, скоро сваког дана ишла у логор Топовске шупе на Аутокоманди да однесе оцу нешто хране. Александар и Селма би тада остајали код куће сами или би долазила стрина и проводила неколико сати са њима. Стриц Јулије се није вратио кући од оног дана са принудног рада, а у логору га Рихард није нашао, тако да нису знали шта је с њим. Слутили су најгоре. Ни о Павлу нису имали вести. Александар је чуо да помињу да је Павле побегао ”у шуму”, али није разумео шта то значи. Нико није хтео да му објасни, али је разумео да је на тај начин Павле некако надмудрио Немце, па се томе радовао. Стрина је била ван себе од секирације. Мајка ју је молила да остане са њима у стану, али је она упорно одбијала и свако вече ишла кући да стигне пре полицијског часа да дочека Павла и Јулија ако се врате. Како је полицијски час за Јевреје почињао још раније него за остале грађане, стрина је увек морала да жури.
– Онда барем мораш да једеш са нама – говорила би мајка, али би стрина одмахивала руком да деца треба да једу, а да је она већ ручала пре него што је кренула.

Александар није веровао да је стрина ручала, јер је изгледала јако мршаво и бледо. Осим тога, чуо је раније мајку да се пожалила како је до хране веома тешко доћи на црном тржишту јер је све скупо, а Јеврејима је забрањено да купују робу у продавницама пре пола једанаест ујутро, па у свакако слабо снабдевеним продавницама у то време више ничег није ни било да се купи. На пијацама су због оскудице цене стално расле, а тезге биле полупразне. Ни новаца није било јер отац није добио плату још од априла када је био истеран с посла пошто је Јеврејима било забрањено да раде у јавној служби. Зато је мајка продала бакин накит, а касније и трпезаријски сто од ораховог дрвета, због чега се отац љутио, али је мајка говорила да се од нечега мора живети. Сада су, уместо око трпезаријског стола од ораховог дрвета, седели око једног малог, старог стола обложеног испуцалим сувим фурниром. Тај сто је раније стајао на међуспрату у хаустору и на њему су држали саксије са цвећем. Стрина није имала шта да прода, јер су њих већ одавно избацили из стана у синагоги и све им узели. Мајка је зато говорила да морамо да се помажемо и чувамо, макар ми најближи

Након што би стрина отишла, мајка би седела у кухињи, покривала лице рукама и плакала. Бринула се за оца и за све њих. Селма је онда прилазила мајци и мазила је по колену. Александар би одлазио у собу, завлачио се под кревет и играо својим црвеним аутом. Тада би мислио на Богдана кога није видео већ дуго, јер су Немци јеврејској деци забранили да иду у школе.

Ни оца више није било, јер је био затворен у логору Топовске шупе. Много је ствари којих више није било, мислио је Александар котрљајући свој црвени аутомобил лево-десно под креветом.

Тог дана је била јеврејска Нова година – Рош-хашана. Ранијих година су увек ишли у синагогу и посећивали стрица Јулија, стрину и Павла за овај дан. Након дугог премишљања, мајка је одлучила да, упркос свему, треба сви заједно да оду и посете стрину, да јој се нађу, сад када је сама и када јој је најтеже.

Александар је стрпљиво пустио да га мајка зачешља. Тог дана је желео да јој учини и помогне, па није протествовао што је инсистирала да буде ”уредан”. Када су Александар и Селма били спремни, мајка се прво погледала у велико огледало у ходнику пред улазним вратима, поправила косу и наместила блузу око врата и преко рамена. Са полице за шешире узела је две платнене жуте звезде и зихернадлама их причврстила на леђа и на предњу страну мантила. Онда је обукла мантил и ћутке затегла жуту траку око леве надлактице. На траци је била Давидова звезда, а изнад и испод звезде писало је на српском ”Јеврејин” и на немачком ”Jude”. Отварајући врата стана, погледом је избегла да се поново види у огледалу. Само је узела корпицу и ћутке руком позвала децу да крену с њом.

Попели су се Добрачином, па наставили Улицом Лазе Пачуа према Кнез Михаиловој, држећи се уских пролаза и пречица све до Обилићевог венца.Чинило се као да се читав град надвио над њима, а они су постали сићушне фигуре у мрачном лавиринту. Мајка је ишла ужурбаним корацима гурајући децу испред себе. Ходала је усправно, подигнуте главе, гледајући право испред себе, избегавајући погледе пролазника.

На Обилићевом венцу мајка је рекла деци да сачекају и пришла једној групи мушкараца који су са пар цегера стајали са стране на тротоару. Кратко су разговарали. Мајка је из новчаника извадила нешто што је један од њих брзо зграбио и ставио себи у џеп, а други је мајци нешто замотано у новине гурнуо у корпицу. Вратила се деци и само кратко објаснила:
– Узела сам од шверцера две јабуке и мало меда да се са стрином почастимо за празник .
Сишли су низ степенице и ушли у Космајску, баш пред синагогу.

У дворишту синагоге стајали су пијани немачки војници и бахато се кревељили, урлали и смејали се са неким женама црвених и жарко наранџастих разбарушених коса. Неки су држали флаше у рукама и испијали дугачке гутљаје, па онда гурали флаше женама да и оне пију или их поливали по глави и по грудима. Однекуд са неког радија чула се музика – један дубоки женски глас је певао на немачком. По дворишту су биле разбацане дрвене клупе изнесене из синагоге. Неки официри су седели на клупама и пушили. По каменом поплочаном тлу пресијавали су се комади разнобојног стакла поразбијаних витража који су некада красили прозоре синагоге, празне флаше, опушци и смеће. Капија и ограда су били разваљени. Сама синагога је изгледала јадно, као претучена. Давидова звезда са врха зграде је била скинута. Уместо витража и стакла на прозорима су биле закуцане даске, картони или су неке дебеле завесе вијориле напоље. Један Немац у поткошуљи је гласно зевао и истезао се на врху степеница пред улазом у синагогу.

Све то је било толико страшно да су Александар, Селма и мајка потпуно занемели од ужаса. Селма би вероватно заплакала, али у том тренутку их је приметио овај Немац у поткошуљи, и почео да виче:
– Saujuden! Ihr dreckigen Juden!

Сво троје су потпуно слеђени од страха само укочено гледали испред себе и брзим, скоро трчећим кораком, замакли за угао. Свега десетак метара даље била је страћара у којој је сада становала стрина. Мајка је потпуно бледа у лицу јако закуцала на врата. Није престала да куца све док стрина није прво провирила, а онда широм отворила врата.

– Откуд ви? Мила моја децо, Ранка, откуд ви? – изненади се стрина на тренутак, а онда их брзо увуче у стан – Улазите унутра брзо, ова улица је пуна Немаца.
На тренутак су сви заћутали.
– Шана това – рече мајка и пружи јој кошарицу.