Црвени аутомобил – Сцена 9 – Растанак са оцем

На дан пред Јом Кипур, велики јеврејски празник, мајка је рекла Александару да се спреми, јер ће и он ићи у посету оцу у логор Топовске шупе. Отац је тражио да га види.
– Нер хахајим-за живот, нер ханешама-за душу. – рекла је гласно док је палила две свеће на столу.
– Мајко, свеће су тако мале! – зачуђено рече Селма.
– Нема свећа, Селма, морамо да штедимо – узвратила је мајка.
Стрина је остала са Селмом, а Александар и мајка су спаковали парче хлеба и црвеног лука за оца и кренули.

Ишли су пешке, јер је Јеврејима било забрањено да се возе трамвајем. Пут је потрајао дуго. Мајка је носила жуту звезду на капуту и жуту траку око руке. Ћутала је и грабила напред дугачкима корацима, па је Александар свако мало морао да потрчи по пар корака да је стигне. Тако су стигли пред логор Топовске шупе. Зграде од цигала бивше касарне Југословенске армије, које су пре рата служиле као складиште топова и оружја, Немци су претворили у логор за јеврејске и ромске мушкарце.

На главној капији су били немачки стражари. Мајка је рекла да треба да иду около и да ће наћи оца позади поред ограде. Док су прилазили, Александар је видео много људи са друге стране жице. Сви су били уморни, поцепани и прљави, носили су жуте звезде и траке око руке. Негде из логора чула се виолина и један промукли глас је певао на ромском језику. Када су били на само корак од жице, Александру се учинило да сви затвореници гледају баш у њега воденастим и бледим погледима. Прибио се уз мајку и ухватио је за руку.

Онда су угледали оца. Отац је стајао са друге стране жице наслоњен на бетонски стуб који је држао ограду, сав накривљен, слаб, прашњав и сив у лицу, са великим подочњацима и упалим очима. Александру је од тог призора застао дах и учинило му се да се жичана ограда протегла и узвисила до пола неба.

– Рихарде, па ти гориш у грозници! – зајецала је мајка.
– Јеси ли упалила свеће, Ранка, ерев Јом Кипур је, ниси заборавила? – као да се преслишава питао је отац, и не чекајући одговор, иако је мајка понављала да је упалила свеће и да не брине, отац се спустио на колено грчевито стежући жицу једном руком, а другом гужвајући своју капу, као да ће из ње исцедити воду која би му утолити несносну жеђ. Гледао је Александра веома озбиљно, право у очи.

Александар је дисао кратким, убрзаним уздисајима. Очеве зенице су трепериле у сјају, а усне се повремено померале, као да је нешто без гласа говорио. Онда је отац полако првукао руку кроз жицу и пружио Александру своју капу.
– Узми, сине. Узми, Александре. Мени ова капа неће више требати.
– Али, оче… – замуцао је Александар.
– Рихарде, шта то говориш? – заплака мајка.

– Александре, сине, сећаш се приче о Јони? – наглашавајући сваку реч, мирним гласом, наставио је отац – Сећаш се, знам. Причамо је увек за Јом Кипур. Далеко на пучини мора јака олуја је стигла Јонин брод. И Јону је прогутала велика риба. Он је живео три дана и три ноћи у страшном мраку у утроби велике рибе и након три дана Бог се смиловао над њим, и Јона је преживео.
Онда је отац направио кратку паузу, гледајући Александрове очи да би био сигуран да га ја син разумео.
– И као што је Јона живео три дана и три ноћи у страшном мраку у утроби велике рибе, и преживео, и ти ћеш, сине, преживети овај мрак. Мораш да преживиш, мораш да ми обећаш!

Александар је полако пружио руку, као омађијан, и спустио длан на очеву капу. Осетио је капу натопљену очевим знојем и очев кажипрст који га је на тренутак грчевито помиловао по врховима прстију. Онда је отац брзо увукао руку назад иза ограде. Александар је са ове стране жице остао са капом у руци, подигао поглед и видео да оцу цуре сузе низ образе.

– Хајде, крените да вас не ухвати полицијски час – устао је отац, накашљавши се и жустро бришући лице од суза – Хвала за храну. Љуби ми Селму, Ранка.

***

Рихард је стајао наслоњен на бетонски стуб који је држао ограду око Топовских шупа. Осећао је како га грозница мори, а снага му напушта тело. Као кроз металну паукову мрежу, гледао је кроз жице како Ранка и Александар одлазе низ улицу. Нису се окретали. Александар је у руци носио очеву капу.
У вртлогу су се ројиле речи и осећања, сустижући једне друге, не дозвољавајући Рихарду да мисли јасно. Немци су од Београда учинили Ниниву, град греха и безбоштва. И нашем Београду Бог ће опростити једног дана као што се смиловао над становницима Ниниве, то разумем вечерас, пред Јом Кипур. Његова милост ће се вратити, вратиће се. И као што је Јона живео три дана и три ноћи у страшном мраку у утроби велике рибе, и након три дана Бог се смиловао над њим, и ти ћеш, сине, преживети овај мрак. Молим Бога да ми опрости што те нећу извести на пут. Опрости ми, Боже, тај завет јер га испунити не могу. Нећу моћи, сине, ло алехем. И ти ми опрости, опрости оцу! Барух шем кевод малхуто леолам, барух шем кевод малхуто леолам. Ниси више дете, сине мој. Немамо више времена да будеш дете! Ниси имао ни Бар мицву, али данас ти је Бар мицва. Ово ти је била Бар мицва.

– Рихарде, имаш ли нешто хране? – тихо проговори један од логораша.
– Имам, Мошо, ево подели. – пружи му Рихард завежљај.

Гледао је низ улицу, још само пар корака је остало док Александар и Ранка не замакну. Видео је како Александар са две руке подиже и ставља очеву капу на главу. Тако нестадоше иза угла.

Рихард тихим гласом запева Кол нидре.