Prodavnica Ofner i sin

Tomislav Fišer je dečak iz Pančeva. On živi sa roditeljima, ocem Leom i majkom Klarom, i mlađom sestrom Sarom. U prizemlju njihove kuće u Starčevačkoj ulici je radnja ”Ofner i sin” koju je osnovao Tomislavov deda, Klarin otac. U radnji radi Tomislavov otac kao trgovac. Prodavnica mešovite robe ”Ofner i sin” je poznata u Pančevu po kvalitetnoj robi i uslužnim trgovcima. Tomsilavov otac uvek pomaže mušterijama da spakuju kupljenu robu i često ih ispraća sve do ulice, gde im govori ”Hvala na poseti gospođo! Pozdravite kod kuće!“ A kada bi mušterije dolazile sa decom, Tomislavov otac bi imao običaj da decu zabavlja tako što bi posebnim glasom brzo izgovarao: ”Brsti bršljan brdska koza, jarac jare jarkom voza. Svraka svraku preskakala, svaka svraka skaka na dva kraka”, a deca bi se smejala i pokušavala da ponove. Fišerovi su Jevreji. U raznolikoj banatskoj sredini žive različite verske i nacionalne grupe: Srbi, banatski Nemci, Jevreji, Rumuni, Mađari, Romi i drugi. Ulicama Pančeva prolaze i automobili i konjske zaprege, a na ulici se mogu čuti razni jezici: i nemački, i mađarski, i rumunski, mada većina govori srpski. Na putu iz škole Tomislav prolazi kroz centar Pančeva, pored raznolikih prodavnica i zanatskih radnji, restorana ”Trubač” i Pučke banke. Na povratku iz škole Tomislava često dočekuje njegova sestra Sara i maše mu sa balkona njihove kuće.

Venčanje u sinagogi

Nedelja je, divan sunčan septembarski dan. Vazduh miriše na leto. U pančevačkoj sinagogi se održava venčanje. Tomislav je voleo sinagogu. Bila mu je nekako posebno lepa, tako bela, osunčana i svečana. Ali najviše je voleo što su u sinagogu uvek išli svi zajedno – cela porodica, i što su tu uvek sretali mnogo prijatelja i rođaka. Zato ga je sinagoga uvek podsećala na lepe stvari – zajedništvo, prijateljstvo, nežnost i ljubav. Mladenci su upravo izašli iz sinagoge na ulicu predvođeni devojčicama obučenim u belo. Fotograf se spremao da napravi grupne fotografije svatova. Među devojčicama je i Agnes. Agnes ide u istu školu kao Tomislav. Ona se smeška i maše Tomislavu, ali Tomislav ne zna kako da reaguje i neprijatno mu je što svi to vide, pa se malo postideo. Tomislavov otac Leo čestita mladoženjinom ocu Jakovu. Majka Klara je srećna i, kao što to obično na venčanjima radi, ne može da sakrije suze jer je uvek gane kada se mladi ljudi vole i venčaju se. Sestra Sara je pomogla da automobil lepo okite cvećem.

Trka u školskom dvorištu

Tri drugara, Tomislav, Miroslav i Johan se trkaju u školskom dvorištu. Druga deca ih bodre. Tu je i devojčica Agnes kojoj se Tomislav potajno sviđa. Tomislav, Miroslav i Johan su inspirisani uspesima pančevačkog atletičara Julija Bauera, člana Pančevačkog sportskog kluba PSK, istaknutog jugoslovenskog reprezentativca u atletici i državnog rekordera u trčanju na 100 metara. Upravo te godine u Pančevu su objedinjene Muška i Ženska građanska škola u Državnu mešovitu građansku školu. Pre toga su dečaci i devojčice išli u zasebne škole. U školu bez razlike idu deca različitih etničkih i verskih grupa: baš kao što i tri drugara, Tomislav koji je Jevrejin, Miroslav koji je Srbin, i Johan koji je banatski Nemac, ne mare mnogo za te stvari dok se igraju u školskom dvorištu.

Na bentu kraj Tamiša

Tomislav, Miroslav i Johan često odlaze posle škole na svoje omiljeno mesto na bentu kraj Tamiša. Tu se Tamiš uliva u Dunav. U metalnoj kutiji koju čuvaju sakrivenu u jednom šupljem drvetu dečaci čuvaju dva plakata velikih međunarodnih takmičenja na kojima je učestvovao njihov omiljeni pančevački atletičar Julije Bauer. Tu je plakat Evropskog prvesntva u atletici održanog u Italiji 1934. i plakat Olimpijskih igara održanih u Berlinu 1936. Kada dođu na svoje omiljeno mesto kraj Tamiša, dečaci izvade plakate i postave ih sa strane, pa se utrkuju i zamišljaju da su na velikim svetskim atletskim prvenstvima kao reprezentativci Jugoslavije i da trče tako brzo da sve pobeđuju – baš kao Julije Bauer.

Kod strica Jovana u Beogradu

Tomislavovi roditelji su zabrinuti zbog političke situacije. Odlučili su da pošalju Tomislava i Saru u Beograd kod njihovog omiljenog strica Jovana, Leovog brata. Stric Jovan će ih pričuvati na nekoliko dana dok se situacija ne smiri. Deca jako vole svog velikog i nežnog strica Jovana. I ovog puta zajedno su prošetali kroz Beograd. Svratili su u knjižaru Gece Kona gde im je stric kupio dve lepe knjige: Bajke sa sve četiri strane sveta za Saru, i Knjigu o sportu za Tomislava. Posle toga su otišli u kafe Ruski car gde su probali njihov nadaleko poznati kakao.

Bombing of Belgrade

Tog jutra probudila ih je strašna buka. Nemački avioni su nadletali Beograd i bombardovali grad. Stric Jovan i deca su videli sa prozora strčevog stana kako je bomba pogodila školu koja se nalazila svega par stotina koraka dalje, sa druge strane ulice. Iznad grada se podigao gusti dim a na nekoliko mesta na horizontu plamen požara se uzdizao visoko u nebo.

Povratak u Pančevo

Stric Jovan je kao rezervni oficir odmah pozvan u Vojsku Kraljevine Jugoslavije da se uključi u odbranu zemlje. Nemački avioni su dva dana bombardovali Beograd. Trećeg dana ih nije bilo pa je majka Klara stigla iz Pančeva da decu odvede kući. Od majke su čuli da je i otac Leo već regrutovan i poslan sa jedinicom na položaje negde kod Bačke Topole. Majka je bila veoma zabrinuta. Stric Jovan je došao da se na kratko pozdravi sa decom i Klarom. Bio je obučen u uniformu Vojske Kranjevine Jugoslavije. Nakon što ih je čvrsto zagrlio i izljubio, rekao im je da budu hrabri i da ne brinu. Potom je odmah otišao sa grupom vojnika koji su ga čekali. Tomislav i Sara su mahali stricu. Deca su bila uplašena i zabrinuta, ali su mislili da je dobro da ih brani njihov veliki i nežni stric Jovan. Majka i deca su se zaputili ka Pančevu. Stigli su do Pančevačkog mosta koji je bio teško oštećen tokom prva dva dana bombardovanja. Dok su prelazili, morali su da zaobilaze velike rupe u mostu kroz koje se video Dunav, a bombe koje nisu bile eksplodirale virile su zabijene u beton. Tek uveče su stigli kući u Pančevo. Par dana kasnije nemački avioni su nastavili bombardovanje Beograda i okolnih položaja Jugoslovenske vojske. Od snažnih eksplozija zemlja se tresla i u Pančevu. Kasnije su čuli da je most koji su tog dana prešli srušen u bombardovanju.

Dani smrti

Nemačka vojska je brzo slomila otpor Jugoslovenske vojske i okupirala zemlju. 12. aprila ušli su u Pančevo. Nastupili su strašni dani. Folksdojčeri preuzimaju vlast u Banatu. Uveden je niz antijevrejskih mera. Na svim izlozima trgovina čiji su vlasnici bili Jevreji ispisano je žutim slvima ”Jevrejin” na nemačkom jeziku. Jevreji moraju da nose žute trake oko ruke. Jevrejima je čak bilo zabranjeno da hodaju trotoarom. Nemački vojnici i foksdojčeri maltretiraju i tuku Jevreje po ulicama Pančeva. Tomislav je krišom virio kroz prozor svoje sobe, sakriven iza zavese. Video je kako su tukli čika Jakova. Krajem aprila nemačka vojska i domaći folksdojčeri ispred zida gradskog groblja ubijaju 36 nasumično pokupljenih Srba sa pančevačkih ulica. Ubijen je i profesor Jovan Maksin koji je predavao istoriju u Pančevačkoj gimnaziji. I Miroslavov deda Milenko je obešen. Glavni egzekutor je pančevački Nemac, limar Herman Brum. Dok je trajalo streljanje i vešanje okupljeni nemački vojnici i folksdojčeri se smeju i zadirkuju nevine žrtve. Sve je to snimio i vojni fotograf nemačke vojske.

Pljačka i teror

U narednim mesecima situacija je bila sve gora. Folksdojčeri pljačkaju posebno jevrejske radnje i otimaju jevrejsku imovinu. Širom Banata organizovane su parade foksdojčera koji su u uniformama i sa zastavama defilirali ulicama pokazujući vernost Hitleru i nemačkim okupatorima. Tomislav je virio sakriven iza zavese na prozoru svoje kuće. Video je da je i Johan marširao sa foksdojčerima i nosio zastavu. Pančevački muški Jevreji i drugi rodoljubi su zatvoreni u logor Svilara – smeštenom u bivšem pogonu za proizvodnju svile u Pančevu.

Deportacija preko Dunava

Preostalim pančevačkim Jevrejima je naređeno da se spakuju i okupe u centru. Odatle su ih Nemci odvezli do obale Dunava. Pošto je pančevački most bio srušen, skelom su ih prebacili na drugu stranu reke i ostavili. Tako su Nemci ostvarili svoj cilj da proteraju sve Jevreje iz Banata. Među njima su bili i Tomislav, Sara, i majka Klara.

U okupiranom Beogradu

Majka je dovela Tomislava i Saru u Beograd. Tu su se prvo smestili u improvizovanom prihvatnom centru u zgradi Jevrejske opštine, kao i mnogi drugi proterani banatski Jevreji. Onda su se selili nekoliko puta i jedno vreme živeli kod raznih rođaka u Beogradu. Prolazeći kroz Knez Mihajlovu ulicu, videli su da više nema knjižare Gece Kona. Umesto nje tu je sada bila nemačka knjižara na čijem izlogu su bili izlepljeni plakati koji su pozivali građane na otvaranje antijevrejske izložbe pod nazivom ”Velika antimasonska izložba”. Nisu ni znali da su u tom trenutku u kafani ”Ruski car” upravo sedeli Milan Aćimović, Hans Helm i Vilhelm Fuks.

Departure to the concentration camp at Sajmiste

Svim Jevrejima u Beogradu je naređeno da se prijave u Specijalnu policiju za Jevreje u ulici Džordža Vašingtona. Zajedno sa hiljadama drugih, i Tomislav se našao u koloni koju su nemački vojnici sproveli preko pontonskog mosta preko Save u Jevrejski logor na Sajmištu.

Poslednja trka (Dušegupka)

Dok mu je nemački vojnik davao bombone pri ulasku u autobus, Tomislav je u sebi pokušao da oseti neku vrstu radosti, sličnu onoj koju je osećao kada mu je stric Jovan pružio “Knjigu o sportu”, ali nije uspeo. Najviše je osećao umor, i neprijatnu brigu jer je slutio da majka nije govorila istinu kada je rekla “Sve će biti u redu, odvešće nas na bolje mesto.” Njen glas je bio zamagljen zlokobnim mislima, kao jekom nemog krika, a Tomislav je to nepogrešivo mogao da oseti. Majka ga je čvrsto prigrlila uz sebe s jedne, a Saru sa druge strane, dok su sedeli na drvenoj klupi, stiskajući se među mnogo drugih ljudi koji su se nagurali u kamion. Tomislav je sedeo na poslednjem mestu sa leve strane. Osetio je miris majčinog kaputa kada je provukla svoju ruku između njegove glave i zida autobusa da ne bude pritisnut uz hladan lim. Tomislav je napipao Sarin dlan i čvrsto ga stisnuo u svoj. Sara je drhtala. Ljudi su uglavnom ćutali. Neko je napred rekao “Hvala Bogu da nas šalju dalje, na Sajmištu je bilo užasno!” Drugi glas je odgovorio: “Moj David će se toliko obradovati kad nas vidi! Toliko se brinem za njega, ima slaba pluća, on nije za težak rad. Ali snaćićemo se nekako samo da smo zajedno.” Vrata su se glasno zatvorila i nastao je potpuni mrak. Sa mrakom je u trenu zamukao i svaki glas u autobusu. Napolju se čulo još neko klepetanje i struganje metala o metal kao kada neka poluga klizne i upadne u svoje mesto. Tada je zabrundao motor, prvo nekoliko dugih trenutaka kašljući lenjo dubokim glasom kao da se budi neka uspavana životinja, a onda u preciznom taktu mašine koja nezainteresovano ponavlja jedno te isto paf-paf, paf-paf. U trenutku kada su naglo krenuli svi su se zaljuljali na svojim sedištima, sudarajući se sa saputnicima i zidovima. “Hej pazi bre!” uzviknuli su mnogi glasovi u mraku. Onda su tela već počela da hvataju ritam ljuljanja i poskakivanja, osećajući kako se kreću napred. Tomislav nije mogao ni da se pomeri stisnut uz majčino telo, njenu ruku i zid. Osećao je samo kako mu Sara povremeno, u taktu sa skakanjem i drmanjem jače stišće ruku. Podloga po kojoj su se vozili je postala drugačija, ravnija. Metalni zvuk se u taktu ponavljao svakih par metara dalje – klang, klang, klang. “Prelazimo pontonski most” rekao je neko. Tomislav je čvrsto stisnuo kapke, iako su bili u mraku. Znao je da su nad rekom. Zamišljao je da su na brodu i da putuju negde daleko, mama, tata, Sara i on. Da je sunčan dan i da su svi srećni dok posmatraju plavo-zelene talase sa pramca. Još veći tresak i nekoliko jauka uzdrmali su autobus koji se uspinjao uzbrdo, pa onda opet ispravio – baš kao životinja koja je izašla iz vode na obalu. Onda su vozili još jedno kraće vreme, i – stali. Jasno se čulo da su se otvorila i ponovo zalupila vrata vozača. Glasovi napolju su govorili nemački. “Šta kažu?” upita neko. “Zašto smo stali?” iz druge strane mraka zapitao je drugi glas. “Ama ćutite, da čujem šta govore, ne čujem”, ljutito je doviknuo neko treći.

Još jednom se za kratko čulo neko struganje i lupetanje metala, zatim su se vrata vozača ponovo zalupila, i autobus je opet krenuo. Među putnicima kao da je sama tišina osluškivala i pokušavala da dešifruje šta se to napolju dešava. Za samo nekoliko sekundi strašan smrad izduvnih gasova autobusa počeo je da ispunjava mrak unutrašnjosti autobusa. Neko je viknuo “Hej šta je ovo?” a drugi su počeli glasno da kašlju. Nastalo je komešanje, mnogi su pokušali da ustanu, ali su padali jedni po drugima gubeći ravnotežu u vožnji dok je mnoštvo ruku počele da lupa po limenim zidovima. “Hej stanite, stanite, čekajte” vikali su glasovi. Začuo se plač i vriska. Neko je povraćao. Tomislav je jasno razaznavao glasove odraslih žena koje plaču od glasova dece. Ni majka ni Sara se nisu čule. Sara je samo snažnije stiskala Tomislavovu ruku, a majka je bila potpuno nema i nepomična. Autobus je išao dalje i dalje a tela su se ljuljala u ritmu motora-životinje, vriske mnoštva glasova i takta lupanja dlanova o limene zidove. Tomislav je tada prislonio glavu čvršće pod majčin pazuh i odlutao u maštu. Stajao je na obali pored Tamiša, obučen u atletski dres. Sunce je žarko sijalo i zaslepljivalo Tomislava, ali jasno je video pred sobom stazu. “Misli na ritam, jedna noga – druga noga, i misli na cilj” začuo je glas pored sebe. Julije Bauer, okićen medaljama oko vrata, spustio je svoju mišićavu ruku na Tomislavovo rame. “Samo potrči!” prošaptao je. Onda je Tomislav napeo svu snagu koju je imao u sebi, i probao da se otrgne i potrči, ali nikako nije uspevao, nikako nije mogao da se pomeri. “Potrči Tomislave!” hrabrio ga je Bauer. Odjednom tu je bila i Agnes, sa belim mašnama u kosi i cvećem u ruci, mahala je Tomislavu i vikala: “Potrči Tomislave, potrči!” I drugari iz škole Miroslav i Johan, i Sara, i mama i tata, svi su bili tu na obali pored Tamiša i vikali: “Tomislave, potrči, potrči!” I onda se Tomislav otrgnuo i potrčao koliko su ga noge nosile. *** Tih dana 1942. dušegupka je prolazila svoju uobičajenu rutu od Sajmišta, preko pontonskog mosta do Savamale gde su vozači Gec i Majer na kratko zastajali da spoje cevi sa izduvnim gasovima, i onda vozili dalje kroz Beograd u Jajince gde bi istresli beživotna tela.