LUTAJUĆE SRCE

Snovi ostaše na krhkim granama,
nošeni i biveni vetrom,
drugima na dohvat ruke.
Slade se našim delićem sreće.
Drugi da ih ubiraju i slatko snivaju.
Šume ostadoše večno napuštene kuće,
a potoci, sestre naše,
večni svedoci tuge naše.

Violina tužno jeca u sjajnoj noći,
noseći zvuk u daljini bez povratka.
Ja, bosim nogama po travi,
osećam žar i led mokroga tla.
Srećna i tužna u isto vreme,
na plećima nejakim nosim teško breme.
Ostadoše staze da pričaju priče svoje,
a nove će, sudbinu da nam kroje.

PHIRUTNO JILO

Sune ačhile pe šuće krjandže,
inđarde thaj marde balvaljava,
avrenđe talo vast inzarrde.
Gugljarenpe amare bahtaće kotoreja.
Aver kušel len thaj gugle sunin len.
Voša ačhile bivrjamaće mekle ćhera,
e dojrava, pheja amare,
bivrjamaće plaina amare pharimasko.

Lauta pharimava rovel ande rošali jrat,
inđarel muzika ando duripe bi irimasko.
Me, purranđe čhangenca pe čar,
haćarav skintija tho paho šudre phuvjako.
Bahtali thaj tristo ande jekh vrjama,
pe čišle dume inćarav pharipe baro.
Ačhile e prrće te mothon peski paramiča,
e neve, amenđe nevi stađi khuvena.

(Odlomak iz pesme)
Maja Jovanović