Холокауст је геноцид над Јеврејима, систематски планиран и спроведен у дело од стране немачких нациста и њихових помагача током Другог светског рата широм окупиране Европе.

За време другог светског рата десили су се и други страховити злочини какав је био геноцид над Србима у Независној држави Хрватској, геноцид над Ромима, масовно убиство особа са менталним или физичким инвалидитетом у Немачкој, као и масовни злочини над цивилним становништвом Совјетског Савеза, да поменемо само неке. Свих жртава се морамо сећати са поштовањем и пијететом, као што и све злочине треба истраживати објективно и научно управо зато да бисмо разумели њихове специфичности, друштвено-историјске процесе који су до злочина довели, ко су били починиоци, жртве и други протагонисти, и обим последица које се често осећају до данашњег дана.

У случају страдања Срба, Јевреја и Рома за време Другог светског рата у Југославији, нарочито у Србији и НДХ, сва три народа су била на мети окупатора и њихових помагача, као што су то били и припадници покрета отпора и други антифашисти. На многим стратиштима су заједно убијани, многи су се заједно борили против окупатора. Сва три народа деле јединствену антифашистичку традицију коју са поносом треба неговати.

Уништење Јевреја као приоритет нацистичке идеологије

Вођени нацистичком идеологијом базираном на биолошком расизму и идеји да је ”аријевска раса” супериорнија у односу на друге, нацисти дефинишу стратешке циљеве које сматрају пресудним за будућност немачког народа:
потребно је обезбедити ”животни простор” (нове територије), а ”ниже расе” треба или потпуно уништити, или поробити.

По нацистичком тумачењу у ”ниже расе” су спадали и Словени, и Роми, али први, најважнији и ”најопаснији” су били Јевреји. Разлози да су управо Јевреји представљени као ”главни непријатељи немачке расе” леже у дугој традицији антисемитизма, односно мржње према Јеврејима, коју су нацисти у својој популистичкој политичкој идеологији злоупотребили да разбуктају анимозитет већине становништва према једној мањинској групи – Јеврејима – означавајући их као главне кривце за сва светска зла. На том истом таласу мржње нацисти су покушали да изграде осећај националног јединства и читав идентитет немачког народа, припремајући га за ”неминовни и оправдани” рат за ”одбрану и опстанак немачког народа”.

Држећи се својих приоритетних стратешких циљева, у току Другог светског рата немачки нацисти спроводе два паралелна плана: војно освајање нових територија, и уништавање Јевреја. Ова два процеса су бивала прилагођaвана локалним ситуацијама у различитим покореним земљама и територијама.

Уништење Јевреја немачки нацисти су плански и синхронизовано спроводили у целој окупираној Европи, уз мање или веће активно учешће локалних помагача. Овај процес је ескалирао од одузимања грађанских права јеврејима, преко пљачке имовине, депортације, геотизације, све до масовних убистава, кулминирајући у ”индустрији смрти”. Највећи број европских Јевреја живео је у Источној Европи. Практично две трећине свих Јевреја у Европи живело је на територијама Пољске, Совјетског Савеза (што укључује данашње територије прибалтичких земаља, Украјине, Русије, Белорусије и Молдавије) и Румуније. Напад Немачке на Совјетски савез означава преломни тренутак, када у кратком року Немачка успева да освоји велики део ове територије. У наредних неколико месеци десиће се нека од најстрашнијих масовних убистава у историји: Јаши, Лавов, Камјањец-Подиљски, Баби Јар… Више од два милиона Јевреја са територија Совјетског савеза су стрељани и бачени у масовне гробнице у оквиру таласа злочина који данас називају и ”Холокауст мецима”. Више од 40% укупних јеврејских жртава Холокауста је убијено на овакав начин. Друго страшно поглавље извршења плана о уништењу европских Јевреја одвијало се у логорима смрти, међу којима су најозлоглашенији логори Хелмно, Белзец, Мајданек, Собибор, Треблинка и Аушвиц. У тим логорима страдаће највећи број од 3 милиона пољских Јевреја, као и јеврејска популација земаља западне, централне и југоисточне Европе. Осим логора смрти којима су управљали Немачки нацисти постојали су и други, какав је између осталих био Јасеновац у Независној држави Хрватској којим су управљали усташе. У многим логорима су осим Јевреја страдали и Пољаци, заробљени војници Црвене армије, Роми, и други, а у логорима у Независној држави Хрватској највећим бројем Срби.

До које мере је уништење Јевреја нацистима било приоритетно показује чињеница да су, чак и у периоду када су већ били потпуно свесни да ће изгубити рат, нацисти убрзали уништавање Јевреја довозећи их организовано возовима из целе Европе и убијајући их у монструозним комплексима логора смрти.

Тако и страдање Јевреја у Србији ваља сагледати у контексту европског Холокауста, као део ширег плана о уништењу Јевреја у Европи. Убијање јевреја у Србији нацисти комбинују са гушењем снажног покрета отпора који се нарочито распламсао у току лета 1941. и досегао свој врхунац ослобођењем дела територије и стварањем Ужичке републике крајем септембра 1941. Немачки окупатори радикалним мерама покушавају да угуше устанак, стрељајући у одмаздама хиљаде грађана. У оквиру ових одмазди највећи број мушкараца Јевреја је стрељан већ на јесен 1941. Преостали Јевреји, углавном жене и деца, убијени су кориштењем гасног камиона – душегупке, у Јеврејском логору Земун на Сајмишту.

Иако су Холокауст у Србији планирали и спровели нацисти, важно је рећи да су им помагали и српски колаборационисти, како у спровођењу терора над грађанима, хапшењу и убијању родољуба и припадника покрета отпора, тако и у пљачкању и уништавању јеврејске популације на територији Србије под немачком окупацијом.

До које мере је уништење Јевреја Немцима било приоритетно и у Србији јасно се види управо на примеру логора на Сајмишту, где су нацисти прво побили све јеврејске жене и децу, и тек после тога логор преоријентисали на друге циљеве – гушење устанка и обезбеђивање радне снаге за Хитлерову ратну машинерију.

Катастрофалне последице Холокауста

Идеолошка позадина којим је оправдаван и мотивисан, начин на који је припреман и изведен, те обим и масовност злочина над Јеврејима у Европи чине Холокауст јединственим злочином у историји човечанства. Као резултат, европска Јеврејска популација је током Холокауста готово потпуно уништена. На жалост, и Јевреји у Србији су готово сасвим нестали у Холокаусту.

На многим местима у Европи преостале малобројне групе преживелих Јевреја нису успевале да оживе некадашњи живот јеврејских заједница. Од малог броја преживелих многи су се после рата иселили у Израел. Процес падања у заборав жртава и некадашњег живота Јевреја је неумитно настављен и у деценијама после рата. Чувени писац Ели Визел је једном рекао: ”Заборавити убијене би било као да их убијамо по други пут”. То би, у ствари, значило да су нацисти успели у својим намерама да потпуно униште Јевреје и избришу све трагове њиховог постојања.

Учимо о нашој заједничкој прошлости – и будућности

Због свега тога је истраживање, учење и сећање на Холокауст веома важно, не само зато што је то цивилизацијска, морална и људска обавеза, него и зато што учећи о нашем заједничком животу са Јеврејима учимо и о себи и сопственој историји, и боље је разумемо. Између осталог, процес усвајања савремених вредности толеранције, недискриминације, и поштовања људских и грађанских права као општих цивилизацијских вредности започео је након Другог светског рата, након што се свет суочио са обимом и страхотама злочина које су нацисти и њихови помагачи починили, међу којима јединствено место има управо Холокауст.

Посебно у српском народу који има снажну антифашистичку традицију, и који је и сам поднео страховите жртве као мета терора и геноцида, као и у борби против нацизма, истраживање, учење и сећање на Холокауст треба да је природан и саставни део сећања на сопствену историју.

Упознавајући и разумевајући нашу прошлост кроз едукацију о Холокаусту ми доприносимо очувању сећања на јеврејске и све остале жртве нацистичких злочина, очувању и унапређењу цивилизацијских и демократских вредности друштва у којем живимо, и учимо како да учинимо све да се злочини кави су почињени за време Другог светског рата више никада не понове.