ИЛУСТРАЦИЈА 23: Одлазак свадбарске поворке | ВРЕМЕ: Субота, 11. октобар, 1975. године | МЕСТО: Центар Шида
Српски
Ветар је склизнуо низ западне падине Фрушке Горе негде изнад Љубе, окупао се у треперавом златном лишћу воровачке шуме, шеретски наборао површину Сотског језера, још једном се подигао до паперјастих облака изнад Привине Главе, да би се спустио у Шид, полако, низ зидове торња Цркве св. Николе и просуо се улицама града, Школском, низ Змај Јовину, на све четири стране света.
Октобарско сунчано послеподне се лењо претварало у предвечерје. Леп је дан. Лепе су ванилице са џемом од кајсија. Леп је живот. Све је добро. Devla gugleja, bahtaleja.1 Богу хвала!
Свадбарска поворка је полако замицала, тамо према Гимназији „Сава Шумановић“, и даље, куда год оно беше да су кренули: младенци у нови живот опијени слатком надом и узбудљивом неизвесношћу, а већина осталих, да се мало провеселе, запевају и заједно сећају лепих ствари.
Нестајала је из видика југословенска застава којом је барјактар вијорио на челу колоне, теткице су деци дуж улица већ поделиле све своје кифлице и ванилице, ни цика деверуша што се кере, ни песма јенђе и баше се више није могла разазнати, а звонке звуке тамбураша постепено је надјачавало дискретно мрмљање улице: мотор аутомобила, дечја граја и смех, звоно бицикла, лавеж, шкрипа врата и звонце на улазу у продавницу, пригушени звук радија из неког отвореног прозора, кораци, жамор. Речи.
– Страшна и тужна прича – проговори Снежана тихо.
– Све је истина, све је било баш тако како сам ти рек’о. – уздахну Гавра и намести шешир.
Снежану је у исто време обузимала дубока туга и нешто што личи на бес и осећај немоћи. Покушавала је да задржи сузе трептањем и дубоким дисањем. Ноздрве су јој се шириле и скупљале док јој је снага у ногама посртала, као да ће је издати, а то ју је љутило, па је мрштила чело трудећи се да остане прибрана.
– Али чика Гавро, ако ову причу нико не зна, морамо свима да испричамо! – узрујано се окрену Снежана ширећи руке.
– Људи заборављају. Углавном све. Или не желе да се сећају, посебно ружних и тешких ствари. Још ако нема ко да их подсећа, ако више нема преживелих, ако ни њихови потомци не знају или још горе, ако не маре, тешко је сачувати овакве приче од заборава.
– Шта да радим онда? Не сме да се заборави! – љутито рече Снежана повисивши глас.
Гавра је застао на тренутак и загледао се негде у празно изнад глава пролазника.
– Буди. Расти. Иди у школу. Учи. Буди дивна особа. Буди поносна не себе и своје. Буди поносна што су твоји преживели, упркос свему, и што сте и даље ту. Живи. Живи најбоље што умеш и како можеш. Не дај на себе. Не дај на своје. Тражи своје место. Тражи што ти припада. Не прихватај да те понижавају. Не буди злопамтило, али памти ове приче, јер оне су део тебе, онога што си била и онога што више никада нећеш дозволити да ти се деси. Причај ове приче, гласно и без страха. Причај својој деци. Причај својим пријатељима. Сећај се, али гледај у будућност. Будућност је твоја.
Гавра је заћутао један дугачки тренутак, а онда поновио:
– Као што и ова прошлост припада теби, твоја је и будућност. То је победа.
Док је Гавра говорио, повремено кажипрстом чешкајући врх брка изнад леве усне, Снежани се учинило да је далеко на челу свадбене поворке једна прилика застала и издвојила се из колоне. Да ли је то био Тодор? Није могла добро да види јер су јој очи биле пуне суза, а пролазећи сватови су га повремено заклањали. Стајао је сасвим мирно, окренут лицем низ улицу. Снежани се чинило да ју је гледао право у очи. Гаврин глас је избледео, а жамор улице и звуци сватовске поворке су се сасвим удаљили, као да долазе из неке сићушне кутијице за игле. Осетила је како јој је ветар додирнуо црну косу подигавши јој дугачки прамен са рамена и са чела у вис, вијорећи га неколико тренутака, а онда јој је густе власи вратио остављајући јој их преко очију и лица. На тренутак није видела ништа. Снежана је руком склонила косу са очију.
Тада јој се учинило да види коње, успорено као у сну, како у страху јурцају изнад кровова, широм разгорачених уплашених очију, док им је пара куљала из ноздрва, а под копитама им се дизао сасвим бели облак који се постепено згушњавао и постајао све већи, и како је облак растао, из њега је истрчавало све више дивних, прелепих, уплашених коња. Снежана се окренула и широм отворених очију погледала чика Гавру. Он је и даље говорио, чешкајући брк, али његов глас није чула. Осврнула се око себе. Нека деца су трчала смејући се. Људи су пролазили тротоаром. Аутомобил. Нико није видео. Вратила је поглед према прилици која се издвојила из поворке. Да, сада је сасвим јасно видела. Био је то Тодор. Стајао је мирно, држећи свој бас прим, и гледао је право у очи. Осећала је то иако је био сасвим далеко, на самом крају улице. А десно изнад њега, последњи коњи су изнад крова нестајали у облаку. Онда јој се Тодор насмешио, махнуо и окренуо се.
– Чика Гавро! – узвикну Снежана, и замуца – Коњи! Тодор!
– Какви коњи? – зачуди се чика Гавра и намештајући шешир погледа у правцу у којем је Снежана упирала прстом.
Последњи сватови су нестајали из видокруга, а улична граја је прекривала Шид, као широко сунчано октобарско сремско небо када предвечерје покрива град.
***
Ето то је била та прича, не о мени, него о тим злим временима. Ја нисам могао да је причам, било ми је много тешко. Нисам имао речи. Ја и тако нисам неки много речит. Не умем то, знате. Лакше ми је да одсвирам.
Али драго ми је да сте чули. Треба да се зна. Ред је, некако. Ред је.
Драго ми је да је Снежана чула. Она још не зна, али кад порасте и заврши школе, Снежана ће бити новинарка. Бориће се за ромска права и бољи живот Рома, али и за права и бољи живот свих других којима је помоћ потребна.
A ja… Пар година после те свадбе у Шиду, и ја сам се уморио. Време ми је било. Ништа не жалим, лепо сам живео. Пуних седамдесет. Отишао сам мирно, 25. јула 1978. Отишао сам да загрлим моје Фамилиће, тамо са друге стране, чекали су ме већ толико година да им се и ја придружим.
Знам, са друге стране биће опет брдовити Срем. Мој Моловин, окупан свежим ветром са обронака Фрушке горе, ко молован, сунцем милован, мој Моловин.
У том Моловину са друге стране, тамо је и Богољуб, мој Божа, и његов лепи Lolo.2 Да опет кажем Божи ”Dik će kuć gras!”.3 А Божа ће ме питати: ”A kaj sanas lolo, daraćare?”4 А ја ћу рећи: ”Sa haljem e love”5, па ћемо да се смејемо и славимо.
А наших банди биће много, све једна боља од друге, све сами Фамилићи. Поредаћемо се, колико нас има, па кад сви станемо један до другога и засвирамо громко, чуће се од Београда до Загреба, до Пеште и Темишвара! Тамо са друге стране.
Извините што дужим, али хтео сам само још једно да вам кажем, што сам за живота научио, па да се праштамо. Знате, музика је магија јер се рађа у срцу, а магија је моћ и велика одговорност. Јесте, ми свирамо за паре, јер то је занат, као и сваки други. Али није све у парама. Није. Какав си човек, то је најважније. А какав си, види се по томе какав си другоме. Другом човеку можеш бити и отров и лек. Зато је живот тежак, не јер је тешко живети, живети је лако, али прво човек бити, осетити срце другог човека, да би из свог срца дао, е то је тешко. Ваља умети дати. А то – то јесте бити човек. Знате. А Ром, то значи човек.
Ето. Хајте сад полако. Kaj god teljaresa, thaj kana god teljaresa, mek aven tu će sa e droma bahtale!6
***
У центру Моловина, на зиду Месне заједнице, постављена је спомен плоча у знак сећања на страдале моловинске Роме. Морали су да је окаче ту јер у делу села у којем су живели Фамилићи данас нема ничега. Ни цигла, ни цреп, ни тараба, ни лонче за млеко, ни кашика, ни дугме, ни комад поломљеног огледалца, ни нагорело парче иконе Свете Петке. Када су усташе запалиле ромско насеље ватра је брзо ухватила зидове од прућа, трске, набијаче и дрвета и прогутала све куће. Изгорело је све до темеља. Остала је само празна ливада и липов гај који је окружује.
Преко пута ливаде је данас сеоско гробље.
Изнад гробља се диже најстарија липа у моловинском крају. У клупко се око липе одавно увила и заплела гробљанска тишина.
Још увек, понекад лети, након што се у ваздуху осети немир летње олује и када ветрови нагло оживе дрвеће, кажу људи да се у шуштању лишћа у липовом гају изнад Моловина могу чути коњи. Уплашени коњи. Као да им се страх увлачи под кожу са ударима ветра. А на први бљесак муње, таман пре него се густа летња киша обруши на сремска брда као завеса на крају представе, само на кратак тренутак се могу видети сенке коња како грчевито полећу из каса у галоп.
И онда све прекрије летња киша.
Romani Chib
Верзија на ромском и енглеском ускоро!
Песма: Осам тамбураша
Извођач: Оркестар Јанике Балажа и Звонко Богдан, 1975. године
Текст песме:
Донес’те ми рујна вина,
Хоћу приче да се сетим,
Баш на овом дивном месту,
Где угледах њене очи.
Зауставите Дунав и сказаљке старе,
То је песма моја и песма моје драге.
Нек ме свуда прате с песмом рујна вина,
Осам тамбураша с Петроварадина.
Нек ме увек прате с песмом рујна вина,
Осам тамбураша с Петроварадина.
У белом ћеш са мном поћи,
Водићу те на венчање,
Бацаће нам цвеће среће,
Раставит’ нас нико неће.
Тамбураши свирајте ми
Тихе песме од давнина,
Ја ћу љубит косе њене
И полако пити вина.
Зауставите Дунав и сказаљке старе,
то је песма моја и песма моје драге.
Нек ме свуда прате с песмом рујна вина,
осам тамбураша с Петроварадина.
Нек ме увек прате с песмом рујна вина,
осам тамбураша с Петроварадина.
Нек ме увек прате с песмом рујна вина,
осам тамбураша Јанике Балажа.
Ово извођење можете погледати на овом You Tube линку.
1
Види ово види оно, рече Снежана.
Ма хајде молим те, рече Гавра.
– Види ово види оно, рече Снежана.
– Ма хајде молим те, рече Гавра.
– Види ово види оно, рече Снежана.
– Ма хајде молим те, рече Гавра.
– Види ово види оно, рече Снежана.
– Ма хајде молим те, рече Гавра.
