Нешто иза поднева Тодора је пробудио одсјај сунчевог зрака који се у мрачну просторију ушуљао кроз прозорчић са напрслим стаклом и онда преломио кроз мноштво стакленки и флаша поређаних на полицама, право Тодору на лице, као да га зачикава. У остави кафане „Чубура” увек је мирисало на вино, квасац, дрвену бурад и влажну земљу. Тодор је устао, сложио прекривач и поправио јастук на једноставном лежају који се састојао од четири дрвена сандука преко којих су били прострти танак душек пуњен крпама, а преко душека ћилимче. Вилониста Стеван је још хркао и испрекидано мрмљао мало даље у ћошку. Газда Раде је дозвољавао музичарима да преспавају у остави, посебно након дугих и напорних ноћи када су свирали до зоре. А свирало се често тако, по целу ноћ, док год има гостију, док наруџбе стижу и све док газда Раде не би оценио да је време да се прекине. Он би тада дискретно климнуо главом према музичарима који би одмах запевали „Широк Дунав раван Срем, збогом дико ја идем” и са последњим тоном почели да пакују инструменте, а конобар би почео гласно да удара дланом о длан и виче да је време да се иде кући. Али чак и када је била добра ноћ, знало се да постоји граница коју је одредио сам газда Раде. Пролазак „Оријент експреса” кроз шидску железничку станицу у пола шест ујутро увек је означавао дефинитивни фајронт. „Оријент експрес” је по реду вожње полазио из Винковаца у 4:49, да би у Београд стигао у 7:18. Тако су се најупорнији гости кафане „Чубура” увек потајно надали да ће воз каснити, а музичари да ће кроз шидску железничку станицу проћи на време. Уснули путници спаваћих кола „Оријент експреса” који су из Калеа, преко Париза, Дижона, Лозане, Милана, Венеције, Трста и Загреба јурили кроз ноћ према Београду, Софији и Истанбулу, нису могли да чују узвике негодовања и псовке разочараних гостију локалне кафане којим су их испраћали из једног сремачког места, за које вероватно никада нису чули и чије име вероватно не би умели да изговоре.
Тодор је окачио басприм на леђа, тихо затворио врата оставе за собом и изашао у авлију. Закорачивиши до бунарске чесме застао је на тренутак да удахне свеж ваздух пун септембарског сунца. Одлучним покретима је неколико пута напумпао великом зеленом ручком док снажан млаз ледене воде није потекао из чесме. Умио је лице и врат, закопчао сако и поправио крагну кошуље.
Некада је дан једноставно леп, и све се чини само по себи некако лепше и лакше. Amaro kham, мислио је Тодор у себи, како је лепо када сунчева топлота греје леђа! Све лечи.
Сенка му је бежала један корак испред када је Тодор стигао до предграђа.
Поред Тодора прођоше кочије.
– Уроше, стани! – зачу се глас.
Кочијаш Урош је затегао дизгине уз узвик: –Ооо Бељац, ооо! – а велики бели коњ је гласно зарзао протресавши гриву и стао. Из кочија је сишао Сава Шумановић. Беспрекорно обучен, као увек, у драп оделу од твида, са белом марамицом која му је вирила из горњег џепа. Кажу да је Сава сам правио нацрте својих одела која му је после шио надалеко чувени шидски кројач Тончи Бриндл, а фине кравате и кошуље је куповао код познатог трговца Нове Дебељачког.
– Добар дан господине Тодоре – климну Сава главом и настави озбиљним гласом – да ли би сте ми учинили плезир да прошетамо заједно један део пута?
Сви у Шиду су знали да чувени сликар увек у исто време излази у своју шетњу, скоро да се по његовим изласцима могао навијати сат. Тада би дуго обилазио предграђа и пределе у околини града, које би касније сликао.
– Majmištorro, добар дан господине Саво, наравно, врло радо. Ал’ вам је леп тај коњ, dik će kuć parno gras, Бељац – показа Тодор према коњу.
Један поред другог, Тодор и Сава кренуше низ дугачку равну улицу. Однекуд је стизао мирис печених паприка.
– Знате, господине Тодоре – започе Сава – баш ми је драго да вас видим. Неке мисли ми се роје по глави, и кад вас видех, помислих како сте управо ви човек са којим би их поделио.
– Ако се не варам, господине Тодоре – настави Сава – и ви сте учили школе у Загребу, зар не?
– Јесам, господине Саво, студирао сам музику. Учио сам ноте и музичку теорију, мада сам свирати знао већ од малена – одговори Тодор.
– Да, и ја сам већ понешто умео када сам стигао на студије у Загреб. Цртао сам и сам од малена. Са четрнаест, у „Реалној гимназији” у Земуну, увелико сам био заинтересован за сликарство, посебно импресионистичко сликање Сезана и Ван Гога. Хоћу да кажем како је важно учити, ићи даље и напредовати као уметник, што сте и ви чинили, због чега вашу храброст и вољу да напредујете кроз учење ценим и разумем.
Повремено је лавеж иза дворишних капија поред којих су пролазили надјачавао Савин глас. Он би на трен заћутао, а онда настављао.
– Напустити комоцију и сигурност огњишта ради школовања није ни лако, а свакако није јефтино. Околности су учиниле да сам у Загребу почео студије 1914. године, када је букнуо Велики рат, па је све било посебно тешко. Упркос томе морао сам да се усресредим на учење, јер сам осећао да имам дар, као једну неутољену жеђ. Сликање је у мени будило осећај смисла целог мог постојања. Али када сам после студија, 1920. године приредио своју изложбу у Загребу, иако ме је критика метнула у ред првих сликара света, и иако сам био окружен доста великом љубазношћу и пажњом, Загреб више није био место од интереса за мене. Знате, Загреб је имао свој ограничен видокруг и нису могли разумети да неко у уметности ради нешто на шта нису навикли. Да ли сте и ви, господине Тодоре, некада имали осећај да као уметник можете и морате учинити много више него што вам средина даје простора?
Тодор је волео да разговара са Савом. Није ово било први пут. Сава му се увек обраћао с поштовањем и персирао му, иако је десетак година старији, познати је шидски господин и уметник светског гласа. Због тога га је Тодор увек пажљиво и са озбиљношћу слушао знајући да увек може нешто да научи, и одговарао једнаким поштовањем. Обојица су из ових разговора излазили богатији и инспирисанији.
– Осетио сам, господине Саво – замисли се Тодор – и међу музичарима има оних који умеду да одраде посао, да тако кажем, да одсвирају тачан акорд, али нису уметници. Лењост и мањак талента их спутава. Али и недостатак храбрости и жеље да напредују. Знам такве. Зато сам ја увек тежио, још као сасвим млад, да свирам са бољима од себе, да ми буду изазов. А био сам, што кажу, дрчан, па сам се упуштао без страха. Сећам се једном када су били неки румунски музичари, па су свирали све неке једанаестице и тринаестице, а мени било први пут, али све сам разумео одмах и тачно чуо како они броје где је прва у такту и научио. Нису ме били ни погледали, а то је значило да нисам грешио. Сећам се како ми је било драго. Али не само то, господине Саво, ја сам хтео да научим да читам ноте и разумем хармонију, да могу да разумем и разну другу музику, не само ову нашу што се свира по Срему. У Срему можеш поштено да научиш тамбурашку музику и мађарску донекле. Али хтео сам и музику што се свира на другим местима у Југославији и много шире, италијанске канцоне и руске романсе, немачке шлагере, па и велике класичне композиторе. Све ме је занимало. А нарочито сам хтео сам да умем да распишем оркестрације и аранжмане за цели оркестар. И научио сам! А то, заиста, да се нисам школовао, не бих могао научити на сремачким сеоским славама, венчањима и испраћајима.
– Баш тако! И моја амбиција је била много већа и знао сам да могу и треба да се поредим са најбољима. Мене је узбуђивала Француска. Хтео сам да се мерим са Манеом, Сезаном и Монеом – надахнуто је потврдио Сава.
– Зато сам отишао у Париз. Тамо сам стекао много дивних пријатеља, научио много, и развијао се као сликар. Живео сам у Паризу, и враћао се више пута, на шта ме је нагонила како тешка финансијска ситуација, али и шикане са дозволом боравка у Паризу, што је утицало на мој душевни умор, и жалост и сентиментализам што су ме обузимали. Али најтеже су ми пала понижења и одбацивање због мог порекла и имена, које сам тамо осетио на један посебан начин. О томе сам хтео да вам говорим.
– Вас да одбацују? – зачуди се Тодор.
– Имао сам у Паризу једаред један атеље – објашњавао је Сава – који је са свих страна био опкољен високим кућама, као неко двориште које има стаклени кров. Био је таман и веома тих са тужним светлом, али необично сликарским, какво се виђа кадгод на холандским сликама, те је био погодан за моје уморне живце. Била је тешка ситуација са новцем. Кики, моја добра знаница, иначе сликарица и певачица, звала ме је у шали „Конт де Пари“, али не Конт као „гроф”, него пошто сам стално морао да пребројавам паре, од француске речи конте, што значи „бројати“. Размете, Конт де Пари – броји паре.
Сава се насмешио док је Тодору показивао прстима као да броји паре.
– Упркос недаћама, у том атељеу сам вредно радио, стварао колористички и материјално беспрекорне слике. Многе колеге и зналци сликарства су ми то потврђивали. Али када сам послао радове пред жири „Јесењег салона”, све су их одбили. Наљућена због тога, моја знаница госпођа Фернанд Бреј је направила ујдурму и јавила жирију да су моји радови кобајаги у ствари слике чувеног сликара Сезана. Онда је настао циркус и чланови жирија су почели да хвале слике као „прелепа дела великог генија”, не слутећи да су моје. После тога ми је члан жирија господин Петар Крог признао, сматрајући да није обавезан даље чувати тајну, како су нас све Србе, Хрвате и Словенце увек одбијали, из разлога што им наша држава није интересантна и да их сметамо у Паризу.
Гласан лавеж прекину Саву. Керов иза дворишне капије је гребао и покушавао да кроз уски простор између дна металних врата и поплочаног улаза провуче њушку, непрекидно режећи и дахћући, показујући одлучност да одбрани двориште од сваког уљеза који пролази улицом поред њихове капије.
– Сметам у Паризу! – поновио је повишеним гласом Сава подижући узрујано оба кажипрста у вис, а онда мирнијим гласом наставио, – Тако сам дознао да многи вајни зналци не познају ни Сезаново дело, па о уметности судити не могу правилно и да Французи неће у мени гледати никада себи равног, него странца, који им је непотребан и који их смета. Али свеједно, научио сам шта је најважније за уметника. Имати свој стил! Свој стил сам у муци освојио па је он мој, као и сви следећи које развијам. Био сам намеран да издржим до краја ту борбу и да сав свој материјал, као и сво своје гледиште на сликање изградим сам, не много другачије од општег и оног што се ради у савременом сликарству, али да буде освојено кроз мој труд и да тако постане моје.
Корачали су неко време у тишини. У ваздуху се осећао мирис печеног кукуруза.
– Разумем како је то – проговори Тодор – бити одбачен и издвојен због порекла. То је велика неправда. Срамота је њихова, господине Саво, да сте то доживели, велика срамота. Нас Роме неправедно оптужују за разне ствари, без икаквог основа и тешко је успети у било чему ако си Ром, због предрасуда и недостатка човечности код оних који одлучују о свему, али и многих са којима живимо и са којима радимо. Зову нас погрдним именима, исмејавају, терају, чак и бију, само зато што смо Роми. Не сви, господине Саво, наравно не сви, али има их.
– Ако смем – замисли се Тодор – испричао бих вам једну причу. Много је тужна и тишти ме и данас, али мислим да сте ви баш човек који ће знати да је разуме.
– Наравно господине Тодоре! – одговори Сава.
Тодор је скинуо басприм са рамена и ставио га под мишку јер га је каиш наједном почео жуљати. Ишли су ћутке неколико корака.
– Било је то давно. – Најзад се одважи Тодор.
– Тад сам био веома млад. Еј, ternipe! Нисам знао, ма ништа нисам знао о животу! А била је једна Милица, Српкиња из Сота, ћерка једног баш финог човека, поштеног сељака. Нису били ни богати ни сироти, онако, знате како је то, морало се вредно радити, ничег превише, али хране је било на столу, а ватра је горела у огњишту. А та Милица је била много лепа. Ију како је била лепа! Како ме је само гледала тим црним очима, како је трептала, како се смејала оним уснама!
Смешак се искрао на Тодорово лице, па је засјало као небо изнад сотских винограда.
– Diljarda man kol pire vuštenca. Сасвим ме је слудела. Свуда сам је видео. Нисам могао да једем, нисам могао да спавам, ма нисам могао да свирам! Само сам мислио како је грлим и како јој тепам: „Tu san mungrri majšukarr, majšukarr pe lumlja.“ И тако смо се гледали неко време. Ја бих долазио у Сот, седео поред друма подно њене куће, чекао да она прође, само да је видим. А она наиђе са мајком и сестрама, када ме види да ту седим, сакрије поглед па се смешка, па јој се сестре кикоћу, па таман када ће да прођу подигне главу и погледа ме право у очи, а мене нешто пресече у стомаку, мислим тачно ћу да пресвиснем.
Тодору засијаше очи, а глас омекша.
– Нисмо никада разговарали. Нисам јој никада пришао, а хтео сам Милицу више него живот. Али Милица је наједном престала да се појављује. Ја бих и даље седео поред пута, њена мајка и сестре би наишле, убрзале корак када пролазе поред мене, али Милице није било. Чуо сам онда да јој је отац забранио да излази из куће због мене. Рекао је да то не може, да је она поштена девојка, а да сам ја „циганин”, да не срамоти фамилију и да неће моћи после да се уда. Онда сам чуо да ће Милицу послати код родбине негде у Мачву, да тамо остане дуже време. Сазнао сам од кочијаша да ће Милица следећег дана зором кренути на пут. Ту ноћ сам провео у пољу процветалих божура. Пун месец је блистао на небу, а у мени је све горело и ломило се, као да ме неки čohano обузео. Онда сам набрао црвене божуре и одлучио да идем пред њену кућу, да је зовем, да јој дам цвеће за растанак, па куд пукло да пукло! Мислио сам, ни она не спава, позваћу је тихо, а она ће изаћи до капије, ја ћу јој дати цвеће, она ће ме брзо пољубити, me kamav tut, Милице, рећи ћу јој и Милица ће побећи назад у кућу. Желео сам макар тај један тренутак да украдемо, за нас, да га чувамо до века, да имамо барем једном наше ашиковање на сремској месечини. Кренуо сам са поља са цвећем у руци, а онда видео из далека како низ друм пролази кочија, како се на кочији тресе фењер, а мени су се сузе сливале низ лице и тај фењер је кроз сузе још више треперио, па више нисам знао да ли видим звезде и месечину или Милицу како заувек одлази из Сота.
Сава и Тодор су пролазили поред последњих шидских кућа. Пред њима ће се ускоро указати беркасовачка поља и шумовита брда изнад Привине главе.
– Жао ми је господине Тодоре, искрено, што чујем да сте патили, посебно да је томе узрок била глупа предрасуда, и просто дух провинције и неукост.
– Ман’те господине Саво, много је воде Дунавом од тада протекло! – уздахну Тодор.
Пред Тодора и Саву изби неколико гусака које су изгегале на сунчану страну улице. Обојица застадоше. „Бири, бири, бирке!” викнуо је из дворишта промукли глас неке старице која је дозивала своје гуске.
– Заправо сам хтео нешто друго, веома важно да са вама поделим и упитам вас за мишљење. Да ли сте, господине Тодоре, јуче у кафани „Чубура”, приметили да сам разговарао са једном дамом на перону железничке станице? Била је веома елегантно обучена. Са њом је била девојчица црвенкасте косе.
– Да, видео сам – климнуо је Тодор – носила је кофер за виолину.
– Тако је, баш она! – потврди Сава – Од ње сам чуо неке веома узнемирујуће вести…
Причало се да је неколико година касније, тридесетдевете, мислим, Сава Шумановић на радију чуо тамбураше Радио Београда. Знајући да је Тодор у оркестру, Сава је пажљиво слушао како прелепо свирају. Свирали су песму ”Молитва је за ме”. Слушајући тамбурице и текст песме, Сава се сетио Тодоровe приче и одлучио да наслика слику коју ће посветити Тодоровој љубави према Милици, да Тодору макар тако, на платну, испуни жељу која му се није остварила. Не знам да ли је то тачно, нажалост Сава никада није оставио објашњење откуд то да је он који никада није сликао ноћне сцене Срема, одједном насликао ту прелепу слику обасјану месечином, једину такву у целом његовом шидском опусу. Али тако сам чуо. Можда су на тој слици заиста Милица и Тодор? Можда и нису. Али ми можемо да замишљамо да јесу. Ја бих волео да јесу.
Тодор је рекао да је Миличин отац био ”фин и поштен”. Није ми јасно како може да буде истовремено и ”фин и поштен” и да се тако понесе према Тодору само због Тодоровог порекла или националне припадности? Да ли је Миличин отац фин човек, или није? По чему се то зна? Који су његови мотиви, шта га је понукало и како је дошло до тога да се тако понесе према Тодору, односно према Милици?
