Kako je moja ćerka čula svedočanstvo moje majke pre mene

Moja majka Jelica je preživela strahote nacističkih logora. Bila je i u Aušvicu, i u Ravensbriku, i u Bergen Belzenu, i samo čudom je preživela. Ali nikada nije želela da priča o tome. Nikada mi nije rekla šta se tamo dešavalo, i kako su ubijeni moji deda, baka, i drugi. Ja sam znao o tome samo male nepovezane detalje koje bih načuo slučajno, uglavnom kada bi u retkim prilikama moja mama razmenila neki komentar sa drugim preživelim Jevrejima sa kojima se družila u Jevrejskoj zajednici Novog Sada. A ja sam, možda baš zato što sam osećao da je to nešto tako strašno i veliko, i tako vezano za moju mamu, od rane mladosti želeo da saznam više o tome. Kasnije sam se i profesionalno posvetio novinarstvu i istraživao i pisao knjige o ličnim pričama i sudbinama, između ostalih, Jevreja Bačke.

Kada je moja mama već uveliko bila u penziji, 1990-ih, javili su joj se iz Spilbergove fondacije i tražili da naprave intervju u kojem bi dala svoje svedočenje kao preživela Holokausta. Ona je to prihvatila. Kako se dan zakazanog intervjua približavao, ja sam bio sve više uzbuđen, a sasvim sigurno i moja mama. U to vreme ja sam živeo u svom stanu sa suprugom, i našom ćerkom Jovanom koja je tada bila tek devojčurak. Veče pre intervjua, mama me je nazvala i pitala da li bi mogla da prespava kod nas. To nije bilo ništa neobično, ona je svakako ponekad dolazila kod nas da čuva Jovanu, i tada bi obično i prespavala tu u sobi kod svoje unuke. Ja sam mislio da je deo razloga zbog kojeg je to pitala i mala nervoza pred sutrašnji intervju. Uglavnom, moja mama je tu noć provela kod nas sa Jovanom u sobi. Sutradan su kod mame u stan došli snimatelji i jedna gospodja koja je vodila intervju. Moja mama je isterala tatu iz stana jer nije želela da on sluša, tako da niko od nas nije znao šta je moja mama ispričala Spilbergovim kamerama za zbirku svedočanstava Holokausta. Neko vreme kasnije, stigla je VHS kaseta sa intervjuom. Moja mama nije dozvoljavala nikome da je gleda, baš kao što je celog života odbijala da govori o tome. Tek kada je nekoliko godina kasnije umrla, ja sam se odvažio i uzeo kasetu da pogledam i najzad saznam celu njenu priču. Pustio sam kasetu i slušao kako moja mama govori. Tu u sobi je bila i Jovana, sedela je uz prozor i gledala napolje. Pozvao sam je rekavši da nema smisla da sedi tamo, i da mora da sedne kraj mene i sasluša bakinu priču. Jovana je tada odgovorila da ona sve to već zna, jer joj je baka sve detaljno ispričala one večeri kada je ostala da prenoći kod nje u sobi, dan pred intervju. Ja sam bio prvo iznenadjen, jer moja mama apsolutno nikada i nikome nije govorila o tim stvarima, a zatim i povređen, jer sam pomislio zašto nije rekla meni, zašto u mene nije imala dovoljno poverenja, posebno jer je mene to tako istinski zanimalo i želeo sam da saznam. Ali malo kasnije sam razumeo. Moja mama ipak nije želela da svoju priču prvo otkrije tek tako nekim stranim ljudima i kamerama, nego je želela da je poveri svojim najmilijima. Bilo joj je nekako lakše da se poveri svojoj unuci nego meni, jer se celog života borila sama sa sobom da me poštedi i sačuva od tuge i strahota koje je u sebi nosila, a sa Jovanom je imala taj specijalni nežni i bliski odnos koji imaju baka i unuka. Priča moje mame je preskočila jednu generaciju. Tako je bilo lakše. To je moja mama uradila iz ljubavi, i prema meni, i prema Jovani.