Tetovaža na ruci moje majke

Imao sam jedno bezbrižno detinjstvo, kao i ostali moji vršnjaci u Novom Sadu. Tada nisam znao ništa o tome ko je koje nacije; to nam jednostavno nije bilo važno. Slavili smo i srpske i jevrejske praznike, pošto je moj otac bio Srbin a majka Jevrejka. Moja porodica je, tako sam makar mislio, bila obična, kao i druge u okruženju. Međutim, sa jednim izuzetkom – moja majka je imala tetovažu na ruci, jedan broj: A8806. To je bila tetovaža koju su dobili svi zatočenici logora Aušvic. Ona uopšte nije krila tu tetovažu. Uvek je nosila kratke rukave tako da se ta tetovaža jasno videla. Ali, nikada nije o tome pričala. Potpuno se posvetila mom ocu i nama, mom bratu i meni, i to je bio celi njen život.

Moja majka se jednostavno držala toliko povučeno da je to meni i dan-danas neverovatno kako čovek može da ima toliko puno događaja u sebi, neverovatnih događaja, a da ipak uspeva da ih spreči da izađu napolje. Za mene, to je jedan neverovatan podvig.

Njena cela porodica je pobijena, ubijen joj je sin, ubijen joj je muž, otac, svi zato što su bili Jevreji. Moja majka je izuzetno pazila da se njeno stradanje ne otvori kao neka posebna tema u našoj porodici. Ona je jednostavno osnivanjem svoje nove porodice posle rata taj problem rešavala unutar sebe. Zaključala je tu bol, iako ju je proživljavala, to je jasno. Imala je izuzetan otpor da na svaki način spreči da to iz nje izađe i pređe na bilo kojeg člana porodice, pa čak i na mog oca. Jednostavno je uspevala da prevaziđe bol koju je nosila sa sobom, jer po njenim svedočenjima, koje sam kasnije saznao, nikada se nije oslobodila te patnje. Do kraja života je tu svoju patnju čuvala unutar sebe, nikada nije nestala, tako da je za mene ona – moja majka – ostala neverovatan primer ljudske snage.

Bila je svesna da je žrtva koju podnosi cena njenog jevrejskog porekla i s tim se nosila. Međutim, vrlo malo je govorila o tome, skoro ništa. Ali vodila me je u Jevrejsku zajednicu Novog Sada, u sinagogu, i tu sam upoznao druge jevrejske porodice i druge preživele. Moja majka je odlazila i razgovarala sa drugim preživelima u jevrejskoj zajednici. Jedino tu je mogla da govori o tome, ali mene je od toga čuvala i sklanjala, tako da ja nisam nikada čuo celu njenu priču. To su bili samo fragmenti njene istorije koji su bili nepovezani i koje sam ja povezao tek posle njene smrti. Tako je moja majka uspevala da ta dva sveta, svet njenog stradanja, i svet u kojem sam ja živeo, drži razdvojene, i nije mi dozvoljavala da zavirim u njenu bol.

Mnogo kasnije, u poznim godinama svog života, tek 1990-ih, svedočanstvo o svom životu i preživljavanju Holokausta dala je za kolekciju svedočanstava Jad Vašema u Izraelu. Ja sam poštovao to što ona nije želela da mi o tome priča za života. Tek nakon što je moja majka preminula, pročitao sam njeno svedočanstvo i saznao sve detalje o njenom stradanju.