Boriška, Mirko i Đura Polak pre rata
Mirko i Sonja Polak sa ćerkama Olgom i Jelenom, 1950-ih u Novom Sadu
Dr Mirko Polak vakciniše decu, 1954. u Novom Sadu
Moj otac nije bio religiozan, ali je bio vaspitan u jevrejskom duhu. Govorio je hebrejski. Još u mladosti, pre rata, bio je član Hašomer Hacaira. Imao je veoma široko opšte obrazovanje, ali i tradicionalno jevrejsko. Kada sam se ja rodila, živeli smo u ulici Maksima Gorkog. Otac je bio posvećen lekar i smatrao je da je obrazovanje izuzetno važno. Uvek je govorio da je medicina hleb bilo gde da si – i na Madagaskaru i ovde u Bačkoj – i da ljudima treba pomagati i u ratu i u miru. Još kao dete znala sam da je moj tata Jevrejin, ali o tome nije pričao, niti o svojoj prošlosti. Tu prošlost je, činilo se, duboko potisnuo kako bi mogao da nastavi dalje. Jer kako živeti normalno, možda čak i srećno, nakon takvih užasa kroz koje je prošao? Moje susretanje sa jevrejstvom bilo je kroz praznike koje tata nije propuštao da obeleži. Obavezno smo obeležavali Jom Kipur i Roš Hašanu. Ali o strahotama Holokausta nikada nije govorio. Povremeno bi izgovorio neku rečenicu, iz koje se samo ponešto moglo naslutiti. Umesto toga, govorio nam je o lepim trenucima, čak i iz onih najstrašnijih dana. Kao da je namerno izabrao nekoliko svetlih momenata kojima je pokušao da prekrije svu onu strašnu prošlost. Recimo, pričao je o oslobođenju logora i o trenutku kada su Rusi ušli. Jedan vojnik ga je upitao da li mu nešto treba, a tata je rekao da bi želeo cigaretu. Rus je iz džepa izvadio duvan i smotao mu cigaretu od novinske hartije. Tata je povukao jedan dim i pao u nesvest. Naravno, jer ništa nije jeo nedeljama i bio je užasno iscrpljen. To je zapravo bilo strašno, a on je to pričao kao da je anegdota. Kada se vratio iz logora u svoju kuću u ulici Papa Pavla u Novom Sadu, nikoga nije zatekao. Porodica je bila uništena. Svi su bili ubijeni, osim Boriške. Sve je bilo opljačkano. U kući nije ostalo ništa. Sve njihove stvari bile su pokradene. Njegov Novi Sad bio je bolno prazan. O tome nikada nije govorio. Danas mi je jako žao što nisam više s njim razgovarala o svemu tome. Ne mogu to da prežalim.
Priredio: Miško Stanišić po sećanjima Olge Andraši.
Ilustratorka: Marija Ranković.
Olga Andraši, rođ. Polak
Rođen 1952. u Novom Sadu. Po struci pravnik, diplomata i ambasador u penziji. Član je Jevrejske zajednice Novi Sad. Živi u Novom Sadu.
Mirko Polak, 1919 - 1983
Mirko je rođen u Novom Sadu kao sin Aleksandra i Jelene Polak, rođ. Bizam. Bio je najstariji od troje dece. Imao je sestru Borišku, a najmlađi je bio brat Đura. Mirkov otac, Aleksandar Polak, bio je poreklom iz sela Berak kod Vinkovaca, a majka Jelena iz Arada, u Rumuniji. Aleksandar je u Novom Sadu osnovao fabriku majolike i elektroporcelana. Porodica se 1939. godine preselila u Zagreb. Tamo je Mirko upisao studije medicine, dok su Boriška i Đura pohađali gimnaziju. Nakon okupacije, Jugoslavija je uništena, a Zagreb je postao glavni grad ustaške Nezavisne Države Hrvatske. Mirkovog oca Aleksandra ustaše su uhapsile i odvele u logor Jasenovac, gde je ubijen. Majka se s decom odmah vratila u Novi Sad, nadajući se da će tamo biti sigurniji. Tokom Novosadske racije, u januaru 1942. godine, majka Jelena i svo troje dece – Mirko, Boriška i Đura – bili su uhapšeni i odvedeni do Dunava, gde su mađarska vojska i policija ubijali privedene građane. Pre nego što je došao red na njih, stigla je naredba da se akcija obustavi i tako su preživeli. Međutim, nedugo zatim, Mirka i Đuru su mađarski okupatori, kao i većinu drugih muških Jevreja, odveli na prinudni rad, gde su ih mučili, maltretirali i iscrpljivali teškim radom. Đura nije preživeo. U aprilu 1944. godine, Nemci i Mađari su, zajedno sa drugim novosadskim Jevrejima, deportovali majku Jelenu u Aušvic, gde je ubijena. Mirko je, uprkos svemu, preživeo prinudni rad i logore u Mađarskoj, Češkoj i Austriji, gde ga je oslobodila Crvena armija. Preživela je i sestra Boriška, koja se prijavila kao volonter u Jevrejskoj opštini u Beogradu gde je pomagala u prihvatu povratnika iz logora. Kada se Mirko pojavio nisu se prepoznali, toliko je Mirko bio iscrpljen i mršav, imao je samo 38 kila. Mirko je nakon rata nastavio studije medicine u Novom Sadu. Godine 1949. na fakultetu je upoznao studentkinju farmacije, lepu Sremicu Mitrašinović Sofiju – Sonju, s kojom se venčao i zasnovao porodicu. Ćerku Olgu dobili su 1951, a Jelenu 1954. godine. Mirko je do penzije radio kao lekar opšte prakse i sportske medicine.
With Assistance from the Conference on Jewish Material Claims Against Germany
Supported by the Foundation Remembrance, Responsibility and Future and by the German Federal Ministry of Finance
